Учитељ

352 Ида Руњанин

корен у пермаментном трвењу што постоји међу одраслим и дететом. Одрасли је она моћна енергија која господари дететом, и спречава га да се развија. Запреке су, што их одрасли (васпитач) поставља детету, многобројне и опасне, и оне постају тим опасније, чим је одрасли више забављен са дететом, наоружавши се против њега правом и знањем, а са жељом да њиме управља по својим властитим убеђењима. Доследно је тому да најближи детету, као мајка и васпитач, јесу тачно они који претстављају највећу опасност за формацију дечје личности.

Све што се односи на оно примитивно трвење међу јачим и слабијим не додирује само васпитање, него се дотиче и психичког живота човека и даје кључ бројним болестима или аномалијама карактера и осећања.

Питање је дакле опште, или боље окружно, јер се односи на одраслог и дете. Да би се потпуно решио проблем васпитања треба водити рачуна не само о детету већ и о одраслом — васпитачу. Он треба да осветли своју савест, да прочисти многе идеје, да буде скроман и пажљив, напослетку, треба да измени своје морално држање. Иза тога, потребно је, приправити подесну околину за дечји живот и отстранити све сметње. Ова околина треба да буде једна особа, јер дете само мало по мало, лишавајући се борбе против сметњи, почиње манифестовати свој виши карактер, своје узвишеније и чистије тежње, стварајући тако нову личност. Ова два гледишта састоје се од потребне припреме основног васпитања, која ће проузроковати измену моралног поретка колико од стране одраслог, тако и од стране детета.

Приправили смо, дакле, околину сразмерну према детету и ставили смо мотиве рада да слободно бира. Тада у тежини активности, дете је почело да открива тежње, које су досад остале незапажене. Ова подесна околина, са најелементарнијим потребама и најочигледнијим за духовни живот, открила је код детета што је било сакривено, јер у својој препирци са одраслим развијали су се само карактери за одбрану, или како се у психоанализи назива репресију (угушивање, спречавање). Према томе постоје у детету две личности: она, која је природна, стваралачка, виша, и изазвана прилагођивањем, која је нижа и има мане трновито, са“ вијајући се при свакој борби против јачег.

(Ова нова резултанта, која је постала као светионик на путу васпитања, то је слика новог детета: откриће, могло би се рећи психолошко откриће, које води новом васпитању.

Заиста, ово ново дете даје спонтано сличне карактере онима код којих је васпитање присилно произвађано дисциплином, редом, послушношћу, укратко све што обележава јако изражена адаптација. И ово дете претставља такође живахност, поверење у себе, храброст, узајамност, укратко моралне јачине.

У исто време ишчезавају мане које су се узалуд поништавале васпитањем, као: каприци, дух разарања, лаж, млитавост, страх, уопште сви карактери везани за положај одбране.