Учитељ

Само напред! 411

тивници педагошке реформе које Венигер можда мало претерано, али не и сасвим неосновано назива педагошким реакционарима. Такви су критичари реформе готови и да изврћу чињенице само да би одбранили своја очевидно назадна гледишта. Тако, на пр, они најлепше и најнапредније захтеве реформне педагогике: да с децом и омладином треба поступати човечно, братски, очински, да у настави треба водити рачуна о томе шта ученике највише интересује, да ученицима треба допустити да наставника смеју питати о ономе што не знају а занима их, да рад у школи уопште треба изводити тако, да школу ученици радо походе, да је осећају као мило састајалиште, као дом радости, све те очевидно умесне захтеве напредних реформатора реакционарни противници реформе означавају као мекуштво у модерном васпитању. С таквим противницима узалудно је објашњавати се, и Венигер мудро чини што не троши много речи у свом одговору на чланак др. Хавенштајна.

Али осуђујући необјективне испаде педагошких реакционара на реформну педагогику, морамо, објективности ради, напоменути и то, да с једне стране и међу противницима реформе има и објективних оцењивача, а с друге да и међу присталицама нових педагошких схватања поред искрених и савесних поборника напредних педагошких идеја има и таквих који се у страсној борби са својим противницима према њима држе исто онако некоректно као и педагошки реакционари према браниоцима реформне педагогике. Својим надменим понашањем, нерасудним потцењивањем свега што није постало данас, некритичким примањем сваке новине без обзира на њену основаност, неоправданим осуђивањем и излагањем презирању свих старих ауторитета, а нарочито оних чији се утицај још јако осећа у педагошком животу данашњице, такви браниоци новог васпитања одвраћају од реформе и оне који би јој, иначе, на основи свога властитог опажања реформног рада пришли а пре а после. Тако неосновано држање понеких присталица реформе, напротив, чини да иоле конзервативнији противници још енергичније бране своја стара схватања и још упорније остају само при старим оценама вредности и старим начинима рада. Само по себи, то не би значило још ништа рђаво, јер је у интересу поузданог усвајања и даљег напредовања нових идеја да се са стањем које постоји не прекида напрасно, да се оно што се увиђа и осећа као добро, иако је старо, не напушта док се год самостал-