Учитељ

412 Др. Душан Рајичић

ним размишљањем, а не ауторитетом нове науке, не увиди да је застарело и да се може заменити нечим бољим. Конзервативно држање, дакле, а нарочито у поређењу са лакомисленим прихватањем нових педагошких идеја, без довољног познавања тих идеја, без властитог опажања и размишљања, само из моде, само из сујете, само из жеље да се цени као савремен човек, конзервативно држање, дакле, појављује нам се у таквом случају у симпатичној светлости. Али се дешава да и иначе врло слободоумни и напредни браниоци досадашњег поретка ствари, изазвани, свакојако, напред описаним држањем понеких неразборитих присталица реформе, у својој одбрани старих добара оду тако далеко, да се после ни по чему не разликују од педагошких реакционара. Не разликују се, јер бране не само оно што се од стране екстремних реформиста неосновано напада у педагошком животу и раду доданашњег времена, на пр. многе лепе и увек напредне мисли Хербартове школе, него уз то пошто-пото бране и све друго што је у досадашњем васпитању и настави, истина, постојало и силом околности се морало трпети и још се трпи, али што не одговара захтевима данашњег времена, па бране напослетку, чак и оно што је и историја педагогике давно и давно осудила на напуштање, на пр. телесно кажњавање, принудно учење без икаква обзира на дечје властито интересовање, посредно интересовање итд.

Кад се борба око нове школе, тј. за реформу наставе и васпитања или против те реформе, жучно води у Немачкој и у другим земљама које је реформни покрет увелико захватио, онда се оштрина борбе може и разумети и донекле правдати. Ту су, ако не сви, а оно многи захтеви реформе остварени. Браниоци старих погледа ту опажају како постепено губе део по део земљишта, а нови људи би хтели да процес освајања иде бржим темпом. Али колико је за поздрављање што се и код нас почела јављати борба између старог и новог схватања и што се том борбом обелодањује интересовање нашег школског света за савремена педагошка питања, толико је, с друге стране, тешко и разумети, још теже правдати кад се та борба и код нас води исто онако оштро као и тамо где се успело да реформна мисао буде колико-толико остварена. Ма колико да је интересовање наших школских људи за питања педагошке реформе велико, време њеног ма и делимичног остварења од нас је још много удаљено. Неоснован је, према томе, страх наших конзервативаца од неког великог, општег успеха ре-