Учитељ

Принцип чулности у настави 425

Правилна настава мора да се заснива на претставама које су ученици и добили чулним опажањем.

Долазећи у школу, деца првих дана доносе са собом известан умни капитал, известан број осећаја и претстава. Обим и број тих осећаја и претстава код неке деце је већи а код неке — мањи. То зависи од васпитања у породици и од средине у којој се дете кретало. Наставнику је првих дана дужност да децу упозна са редом који влада у школи. Када са тим сврши, онда почиње анализу ученичке духовне садржине. То бива у слободном разговору са децом тако, да се узме цела стварност у којој су се деца кретала и о њој се води разговор. За време ових разговора, наставник мора доносити предмете о којима говори. При самом пропитивању види се да ли деца имају тачних претстава или не. Ако деца не одговарају на питања, значи да немају претстава о предметима које посматрају. Наставник је тада дужан да створи што боље услове да деца предмете, о којима се води реч, посматрају и опажају свима чулима. Посматрањем и опажањем код деце ће се искористити погрешне претставе, непотпуне допунити а нове образовати. При том ваља водити рачуна да се опажање увек веже за реч. На овај начин се отстрањује верблизам — који је савремена педагогика осудила.

Готово свака настава има својих средстава помоћу којих допуњује и објашњава старе претставе и нове образује. Отуда се намеће дужност наставнику да пре сваког предавања спреми потребна наставна средства, да следује принципу чулности и да његов рад мора увек да одговара ђачком узрасту и схватању. Наставник се мора постарати још и то да предмете, које уноси у школу за посматрање и опажање, узима из најближе околине ученикове јер су деца чешће долазила у додир са тим предметима и они су им познатији. Кад деца посматрају предемете, посматрање не сме бити површно и у општим цртама, већ треба да продире у суштину ствари. Да би се, пак, добиле што потпуније претставе треба при опажању, по могућству, да узму учешће сва чула. У овом случају наставник треба само да управља радом, да скреће дечју пажњу на оно што треба посматрати и да их потстиче на самостално размишљање да би деца добила потпуније и јасније претставе. Ово захтева правилан ток сваког предавања чулне наставе. Било би погрешно упознати децу с једним предметом голим набрајањем и описивањем. Када наставник, на пример, предајући о белутку, покаже белутак да га деца посматрају само чулом вида — а све што треба о њему да науче он им саопшти простим описивањем, то је само донекле чулност у настави. Права чулна настава захтева да деца то парче белутка посматрају детаљно свим чулима да би сазнали каква му је тврдоћа и тежина, има ли мириса, укуса и томе слично. Значи, дакле, све особине једног предмета треба да сазнају личним опажањима. — Или, предавајући, на пример, о иловачи, не треба пропустити прилику а да се иловача не донесе.