Учитељ

Домаћа књижевност 461

„И првога

мене обесит' треба,

везаних руку, наопачке, знај —

зато што сам песмом

промуклог тетреба

сметао да спава

родни крај...“

и зато што се.

„драо к'о пет'о

пред свитања ова,

газећи грубо аманет дедова.“

Крајем 1922 год. Јесењин се упознао са славном балерином Исидором Дункан, и та чудна жена, која је дотле увек била противу брака, постала је убрзо његовом женом, иако старија од њега неких 18 година. Са овом кобном женом кренуо је Јесењин агеропланом у Берлин, а одатле је обишао Париз и Њујорк, приређујући уз пут серију туча и одрватних скандала са безумним пијанчењем. „... С великом душом поете

почех уз скандале

да банчим и пијем...“

„.. да без икаквих узнемирења

убијем себе

у огњу пјан...“

Ово време у песниковом животу обележено је с једне стране потпуним моралним падом, а с друге активним поетским стварањем. После дужег лутања и безброј скандала, којима су новине често биле пуњене, разочаран у трули Запад, Јесењин се вратио у Русију упалих очију, промукла гласа и без жене, која га је у повратку коначно напустила, да у земљи свога детињства и славе потражи мира и утехе.

„Уморен од скитње

по земљи целој,

вратих се дому

своме, с вечера.“

Али утехе није било. Лична трагедија била је сувише тешка за осетљиву песникову душу и ту ни опијање до безумља није више могло помоћи. У ово доба, под оваквим приликама, песник је дао своје најбоље стихове у циклусу Писама (Писмо жени, Писмо од мајке, Одговор, Писмо мајци, Писмо деди, Писмо сестри), која су га обесмртила и ставила у ред највећих руских песника.

А 28 децембра 1925 год. Јесењин је завршио свој живот обесивши се у Лењинграду у хотелу „Англетер“, написавши непосредно пре тога хладно и мирно својом рођеном крвљу из пресечених вена последњу песму „До виђења, друже мој, до виђења.“