Учитељ

494 Иван Кањух

Нас сада интересује: како постају халуцинације, како може да постане чулни доживљај без спољне дражи» Како је могуће опажати оно што нема објективне егзистенције, како је могуће замислити да неко види прилику, која објективно не постоји или чује грмљавину, а да у ствари не грми»

Постоји пет теорија које покушавају да дају одговор на ово питање:

1) физиолошка теорија,

2) теорија тренутних снова,

3) асимилациона теорија,

4) теорија погрешних судова и о) теорија имагинације.

1) Физиолошка теорија. Ова се теорија јавља у два основна типа: а) као периферна — и 6) као централна теорија.

По првој теорији халуцинације имају порекло у периферном чулном органу или у сензибилном нерву, док по другој полазна тачка сваке халуцинације лежи у можданој кори, дакле у центру цереброспиналног нервног система.

а) Периферна теорија своди постанак халуцинација на периферне узроке. По њој дакле халуцинације постају у чулној периферији, а не у централном чулном органу. Она се друкчије назива и центрипенталном пошто ту надражај полази, као и код правог осећаја, од периферије ка центру.

За периферно објашњење постанка халуцинације говоре ледеће емпиријске чињенице. Прво, што халуцинација често зависи и од утисака спољнег света, који дејствују на периферне чулне органе. Тако на пр. има случајева да при затварању ока или уха халуцинације ишчезну; даље, није редак случај да халуцинације, које се јављају у мрачној просторији, осветљењем те просторије нестану. Друго, што ненормално стање периферног чулног органа може лако да проузрокује халуцинаторске појаве. Тако поремећај у унутрашњости ока или јачи притисак на оптички нерв може да повлачи за собом оптичке халуцинације. Треће, што понеке дражи могу трајно да надражују чулне органе и производе у њима врло просте осећаје (светлуцање, зујање у ушима), који се у нормалном душевном стању годинама могу осећати као такви. Међутим у патолошком стању душе ови се прости осећаји претварају у компликованије психичке доживљаје, од светлуцања постаје севање муња, од зујања у ушима свирање музике. Разуме се да овде периферна драж, која дејствује на чулну периферију и ствара халуцинацију у свести, не потиче из спољнег света, јер би у томе случају имали посла са фактичким опажајима, а не са халуцинацијама, већ има порекло или у самоме чулном органу или на неком месту сензибилног нерва од периферије организма до одговарајућих чулних центара мождане коре. Чулни орган одн. сензибилни нерв под утицајем ове периферне дражи може да дође — по овоме гледишту — у исто стање у