Учитељ

Теорије о постанку халуцинације 495

коме се налазимо онда, када је одговарајућа спољна драж непосредно утицала на њега.

Класичан претставник ове теорије је француски психолог Бине. Он сматра да се из тога, што надражај периферних нерава производи исти жив утисак у свести без обзира на то, да ли имамо посла са фактичким опажајима или само са халуцинацијама, може закључити да не само чулни опажаји, него и халуцинације морају имати порекло у чулној периферији. Тиме се, наравно, не тврди да при постанку халуцинације централни чулни орган нема никаквог удела, него само да се без периферног надражења халуцинације не могу замислити. Када при постанку халуцинације не би суделовала и чулна периферија, онда халуцинаторске слике не би могле да буду тако живе и пластичне као прави опажаји, него би оне биле слабе и бледе као претставе. Интензитет халуцинаторских доживљаја одређује, по Бинеу, једино периферни чулни орган, док фактор који одређује њихову природу лежи по свој прилици у изванредној активности можданих центара. „А пошто овај интензитет значи по свему само квантитативно појачање — како то примећује Џемс — не да се увидети зашто се под извесним ретким околностима ово квантитативно појачање не би могло произвести и искључиво унутрашњим узроцима. У овоме би случају имали каткада исто тако халуцинације централног као и халуцинације периферног порекла, док Бинеова теорија признаје само ове последње. Стога нам се чини да је веома вероватно да постоје и халуцинације које потичу од централних дражи“)

6) Несумњиво је да постоје халуцинације — веле присталице централне теорије — чији се постанак заснива на периферним узроцима, само су оне скоро све елементарне природе (на пр. брујање, шуштање, виђење боја, — светлости итд.). Међутим компликованије халуцинације се не могу свести на периферне узроке, већ се мора претпоставити да су оне централног порекла... „Изгледа немогуће да нека дифузна драж, рецимо притисак или запаљење, тако јако надражи један део влакана оптичког нерва, да ред надражених влакана одговара тачно слици једног дрвета, да тако дакле добијемо халуцинацију дрвета. Тако надражење је могуће једино од самог објекта или на једном месту, где је слика осећања тога објекта депонирана тј. у можданој кори. Према томе компликованије халуцинације могу да постану само у можданој кори. 3)

По централној теорији халуцинације су кортикалног порекла, то су централни осећаји, чији је постанак условљен појачаним надражајем кортикалних чулних поља од централне дражи. Најјачи аргуменат за ову теорију јесте феномен истовременог халуцинирања разних чула. Типичан пример за ову халуцинаторску појаву

а) Јатез: Рзусћојодле (пђегзе ћ уоп От), 1920, с. 334.

ЊЕ Рале Наџилапаноп, ге Етзјећипе, ге ЏОгзасћеп ппд ге Кеашај. 1912 с. 21. ђ