Учитељ

498 Иван Кањух

сле једног часа примети велику лакоћу у низању својих претстава. Пошто је рад прекинуо, спази иако су му очи биле затворене, лица и целе прилике личности, које је тога дана видео, лица својих старих познаника, која већ давно није сретао и сасвим непознате личности; међу њима јављају се с времена на време беле стране са разним писмима штампане, осим тога јавља се више пута слика жуте руже, најзад читаве слике, које се састоје из више различито костимираних особа у супротним положајима. Ове се слике појаве за тренутак па одмах ишчезну, а на њихово место долазе нове (које са ранијима не стоје баш ни у каквом логичком односу). Оне: се оштро пројицирају споља и изгледа на тај начин да стоје пред очима, међутим не стоје ни у каквом односу према црном пољу вида затворених очију. Да би се слика видела пажња се мора отклонити са црног поља вида; напротив обраћање пажње на ово последње, прекида појаву слика. Упркос многоструком покушају није му успело да субјективну слику са тамним пољем вида тако комбинује да се прва појави као део последње. — Не обзирући се на оштре контуре и живахне боје, не обзирући се на то што изгледа да ове слике стоје пред субјектом, који их гледа, оне немају карактер објективитета; Долинију се непосредно чини да исте види, али не са оним спољним очима тела, које виде црно поље вида са магловитим светлосним мрљама, које се тамо каткада појављују, него са другим унутрашњим очима, које се налазе иза спољашњих.“)

Основна разлика између правих халуцинација и псеудохалудинација је дакле у томе што овим последњим недостаје карактер опажаја или „карактер објективитета како би то Кандински рекао. Овај „карактер објективитета“ којега су псеудохалуцинације лишене не да се објаснити претпоставком појачаним афицирањем. асоцијационих можданих центара. Јер ако би се претпоставило да праве халуцинације постају појачаним надражајем нервне супстанце, онда остаје необјашњиво како постају псеудохалуцинације. Претпоставили се пак да су псеудохалуцинације плод потенцираног надражаја нервне супстанце, онда се са гледишта чисто централне теорије не да објаснити постанак правих халуцинација. Очевидно је да обе врсте халуцинација не могу постати на. исти начин. Да би се ова тешкоћа отклонила мора се претпоставити да при постанку халуцинације не функционише само центар, него и чулна периферија. То је становиште треће форме централне. теорије т.зв. центрифугалне теорије.

в) По центрифугалној теорији драж полазећи са неког патолошког места мождане коре изазива надражај у одговарајућем можданом нерву, који га повратно, центрифугално спроводи до чулне ћелице периферног органа. „Истоме резултату води да ли ће се видне ћелице на мрежици надражити споља од светлости или.

7) Кап! Јазрег5, цит. дело, с. 48.