Учитељ

Теорије о постанку халуцинаци је 499

повратно изнутра од неког молекуларно проширеног ударца“.5) Потенцирано надражење асоцијационих поља изазваће једну врсту халуцинације, а ако се то надражење не локализује само на асоцијационе центре, него се повратним, центрифугалним путем спроведе до чулне периферије, онда настаје друга врста халуцинације. Пошто су псеудохалуцинације много сродније са претставама, него што су то праве халуцинације, претпоставља се да псеудохалуцинације постају на онај први начин, док праве халуцинације на овај други. Код псеудохалуцинација надражује се само централни орган, а код правих халуцинација поред овога и чулна периферија — периферни чулни орган и мождани живац. ПсеУудохалуцинације постају дакле „појачаним надражењем асоцијационих поља“, док су праве халуцинације производ „центрифугалног надражења периферног чулног органа“.

Како се на основу центрифугалне теорије објашњава постанак правих халуцинација показаћемо овим примером. Претпоставимо да пред нама стоји високо дрво, које пажљиво посматрамо: етарски таласи, који полазе од њега дошавши у око изазивају неке фотохемијске процесе на мрежици, које оптички нерв спроводи до чулних ћелица у потиљачном делу мождане коре, где се претварају у осећаје вида. Од чулне ћелице овај се надражај помоћу асоцијационих влакана преноси на ћелицу слике сећања и у њој се депонира у облику претставе. Приликом постанка халуцинације овај се процес збива обрнутим правцем. Надражај који се производи у ћелици сећања преноси се на чулну ћелицу, оданде на оптички нерв. У оптичком нерву настаје иста промена као када је слика дрвета први пут пролазила кроз њега. Оптички нерв води надражај центрифугалним путем до видних ћелица на мрежици и проузрокује слику дрвета у њој и онда, када оно није пред нама. Ми дакле у објективном простору вида видимо дрво ма да оноу ствари не постоји.

Најизразитији претставник ове теорије је Ктанб-Еђпо.

г) По четвртом облику физиолошке теорије халуцинације се не могу свести на један једини физиолошки тип — као што то Бине и Хаген мисле — него се мора претпоставити да постоје две различите врсте халуцинација, које постају на два различита начина. То је т. зв. теорија двојаког постанка халуцинације — теорија дуплицитета — коју је поставио Калбаум. Она се ослања на клиничка посматрања која говоре да се халуцинације према томе да ли је њихов садржај у тесној вези са преставама халуцинанта или нема никакве везе са њима, морају поделити на две основне групе: 1. перцепционе и 2. реперцепционе халуцинације. Садржај реперцепционих халуцинација је увек у најприснијој вези са мислима, претставама и тежњама индивидуе, док се садржај перцепционих халуцинација не односи на претставе халуцинанта, него

8) Адон ЗеЕбћг: Рзусћоовје, 1922, с. 315.