Учитељ

=

Теорије о постанку халуцинаци је 503

превидети. У ствари није невероватно да су велика већина такозваних халуцинација илузије. А ове по својој психолошкој природи несумњиво припадају асимилацијама“.“

4) Теорија погрешних судова. Четврта теорија о постанку халуцинације је теорија погрешних судова. По њој халуцинација је погрешно протумачени суд или обмана суда како се то обично каже. Ова теорија полази од претпоставке да сваки реални опажај садржи неки суд у себи и да садржај опажаја као нешто сасвим неодређено тек тумачењем (тј. подвођењем под један одређени појам) постаје нечим одређеним. Ми не би могли, по овој теорији, да опазимо сунце да о њему већ раније нисмо створили појам и да га нисмо протумачили као такво. Када сунце не би протумачили као сунце, оно би за наше непосредно опажање било само неодређени садржај вида. Од неодређених садржаја чула вида, који су нам при опажању сунца непосредно дати, постаће сунце дакле нешто одређено само под условом ако те садржаје подведемо под појам сунца. Као опажај тако и свака халуцинација садржи неки суд у себи, само за разлику од фактичког опажаја код халуцинације се доживљени садржај погрешно тумачи, не подводи се под исти појам под који се подводи садржај реалног опажаја. Узрок халуцинације ова теорија тражи дакле у сфери суда, у поремећају функције суђења.

Ова теорија има и једну подврсту. То је теорија суда коју је поставио немачки психолог Т. Липс. По њој се халуцинације своде на автосугестије, а ове на специјалне врсте судова. Језгро ове теорије чини чувени Липсов став да свака претстава тежи да постане стварни доживљај, да постане предмет стварности. Али насупрот овој тенденцији претставе стоји тенденција опажаја да остане оно што је. У нормалним приликама ова тенденција опажаја уништава поменуту тенденцију претставе. Међутим у патолошким случајевима може се десити да супротна тенденција остане без дејства, чиме се тежња претставе да постане опажај привидно реализује: претстава добије карактер опажаја тј. постаје халуцинацијом. Ова се теорија донекле приближава теорији имагинације на коју сада прелазимо.

5) Теорија имагинације. Најконзеквентнији претставник ове теорије је Хирт. Он тврди да под извесним патолошким околностима граница између света опажаја и света претстава може да ишшичезне и да се у томе случају та два света изједначе, слију један у други тако, да се индивидууму може врло лако причинити као да садржај својих претстава стварно види и чује. Пошто главни елементи халуцинације несумњиво потичу од претстава није невероватно, вели Хирт, да халуцинант своје претставе меша са стварношћу. Он своје мисли, слике сећања, творевине своје фантазије не доживљује дакле у облику слике имагинације, него у облику чулног опажаја.19)

1) у. Мипае Огипалз5 дег Рзусћогорје, 1920, с. 332. 15) Ни Хиг Тпеопе дег НаПимпанопеп. Хензсћг. Ка: Раборзусћојоге, Ва. 1.