Учитељ

504 Иван Кањух

Пошто смо излож; рије о постанку халуцинације, остаје нам још да их кр ки промотримо.

Физиолошка теорија, која халуцинације објашњава на о а ПР АНОР ПО ли це нтралног чулног органа, није

е коре повлачи за собом појачање интензитета осећаја, а Л убрзава и ток слика имагинације. Али је необјашњиво ашто би то потенцирано надражење мозга морало навести халуцинанта да своје претставе, па биле оне ма колико живе и јаке својим интензитетом, држи за реглне опажаје.

Друга теорија, по којој халуцинације имају карактер снова, ве да се одржати стога што је на основу ње немогуће објаснити очевидну будноћу халуцинанта. Она би још могла да објасни халуцинације, које трају само за гренутак пошто би се могло претпоставити да халуцинанта, за то време, док је у стању халуцинације, обузме тренутни сан. Али не знамо на који би се начин могле објаснити оне халуцинације, које трају неколико часова непрекидно, као и сне које стално прате индивидуу.

Исто је тако нетачна и асимилациона теорија. Да се халуцинације не могу схватити као продукти асимилације излази из саме психолошке природе њихове. Халуцинације, као што знамо, не постају преиначењем опажаја, оне не почивају на стапању реалних и имагинарних психичких доживљаја, као што је то случај са илузијама, него се без чулнога утиска јављају у свести. А пошто њихова егзистенција није везана за егзистенцију чулнога утиска, очевидно је да оне не могу ни бити асимилациони продукти опажаја и претстава.

Четврта теорија о постанку халуцинација се не да одржати зато, што је заснована на једној очевидно нетачној претпоставци. Она се, као што смо видели, оснива на претпоставци, да је опажај само неки нарочити тип суда, а халуцинација погрешно протумачени суд. Међутим ако се дубље загледа у ствар, видеће се, да то није тачне. У природи језика лежи додуше, да се предмет опажаја не може друкчије исказати до у облику суда, али то нипошто не значи да је и сам опажај суд. Призна ли се пак да порекло опажаја не лежи у сфери суда, онда и постанак халуцинације не може бити условљен поремећајем функције суђења.

Најзад и пета теорија, по којој халуцинант замишља да своје слике имагинације стварно опажа, не може бити тачна, јер се никако не да увидети ПАО не би могао бар онај халуцинант, који је при чистој свести, да разликује своје сопствене опажаје од својих сопствених Мо већ их једне с другима меша.

Свака од ових теорија, као што смо видели, тежи да на свој начин објасни постанак халуцингације, али ниједно од тих објашњења не одговара истини. Који су узроци постанка халуцинације, то ће можда још дуго остати за нас тајна. Јер је халуцинација по свој прилици симптом душевне болести и као та-