Учитељ

Цртање у активној школи 523

Употребљавамо ове боје: црну, белу, жуту, модру и црвену. Све остале боје можемо направити из ових боја. Употребљавали смо још и зелену, јер се не добије сасвим јасна из жуте и модре боје. Морамо пазити ако узимамо и зелену боју, јер је отровна.

Већ смо пре рекли да деца најпре извуку контуре кичицом, а · онда бојадишу.

За мању децу која бојадишу исти предмет само једном бојом, може се направити (растопити) више боје па им се налије колико им треба у њихове посудице које су приправили у ту сврху.

Нарочито треба припазити да не узмемо премало, а ни одвише туткала. Ако ца узмемо премало, брише се бода, а ако га узмемо одвише, тешко се бојадише и остаје предебела наслага боје на папиру.

После сваког цртања мора се кичица добро опрати, а исто тако и стакло.

Наметнута правила за цртање и натурени предмет цртања умањује личност детета и угушује му машту.

Овде би се могла применити она Русовљева: „Најбоља метода де не имати никакве методе“. — Дете мора бити апсолутно слободно у избору свог модела и у извођењу цртежа. Учитељ има бити само онај који потстиче, који анимира.

Жорж Моро (Оеогтдез Могеац), члан Вишег француског савета за лепе уметности, дошао је на идеју да организује у Паризу изложбу оваквих дечјих цртежа под именом „Салон оних испод петнаест година“ (Зао дезг тотз де аитге атз). Прва изложба је организована 1996 год. под покровитељством покојног Клемансоа. Стављен је на улазу велик натпис: „Лекција о природи“ (»Песоп Ае Ја пафите«) да тиме осуди стерилне методе цртања.

Сем госпођице Шамбрианове изложили су још и други учитељи основних школа, који су усвојили и примењивали ову методу. Успех те изложбе је био колосалан. Посетиоци нису могли веровати да је то рад деце. У познатом париском листу »Иизаноп« од 9 фебруара 1929 год. репродуцирани су неки од тих радова.

После тога првог успеха приређују се редовно такве изложбе, а сврха им је да се даде потстицаја за напредније цртање. „Салон“ младих „уметника“ испод 15 година посећиван је као и ма који други уметнички салон у Паризу.

Моро нарочито осуђује стару методу цртања, где је дете имало да слепо копира један модел (орнаменат или предмет). Он тај рад назива више научан, а не дело уметности.

Не можемо замислити наставу без говора и писма; то су два начина изражавања. МИ цртање је један начин изражавања, који морамо употребити у настави сваког предмета; оно треба да допуни говор и писмо, кад ова два средства изражавања буду немоћна и недовољна да изврше своју задаћу.

Моро види пре свега васпитну корист од овог новог начина цртања, Дете које се привикне да интерпретира форме природе, да нађе главну форму, да ствара лично своје дело, то ће знати ценити