Учитељ

2922 Илија П. Опачић

Црта се обично напољу, кад је год то могуће, у врту, у дворишту, на ливади, у шуми, у пољу итд. Деца понесу собом само смотак папира за цртање, угљен и комад крпе — јер гума је непозната — за брисање. Да се папир не би продро, понесу комад даске или картона за подметање. Жива природа се може посматрати и цртати само у природи, а не у школској соби.

Ипак морамо цртати каткад и у соби, кад је лоше време и зима. У ту сврху треба имати у соби цвећа и лишћа.

Деца бојадишу у школи. Дете је посматрало облик у природи и репродуцирало га, а сад настоји да репродукује и боју. Најпре кичицом (четкицом) превуче контуре, јер се угљен лако брише.

Употребљавају се обично боје у праху с којима зидари и молери бојадишу зидове. Оне имају највећу предност што су врло јефтине.

Те се боје не топе у води, него их морамо топити у растоп„љеном туткалу.

Изгледало нам је испочетка чисто невероватно да ће то успети. Пре него смо почели радити с децом, дали смо једној доброј ученици петог разреда учитељске школе да покуша на тај начин нешто нацртати. На обичном белом папиру за цртање, напр"тала је и бојадисала грозд. То је била права сензација за ученике учитељске школе, а и за учитеље вежбаонице. Окуражени тиме, почели смо радити с децом.

Сваки почетак је тежак, па ни овај није био сасвим лак. Деца, а и учитељи, требали су да стекну извесну окретност. Било је у толико лакше свладати све потешкоће, што су деца с необичним весељем цртала. Треба видети с колико радости деца цртају кад им се да потпуна слобода. Поставили смо деци и питање: „Који ти се начин цртања више допада, овај или онај како смо пре цртали>“ Сва су деца, без разлике, одговорила, да им се овај начин више допада, да их више весели. У тим одговорима је било читавих хвалоспева новој методи цртања.

Изнећемо овде начин како смо цртали.

На један литар воде узмемо једну таблицу туткала. Воду грејемо док се туткало не растопи. Ако је могућно, боље је узети бело туткало, а може се употребити и жуто. Сваки ученик донесе комад разбијена стакла или порцулана, на ком ће боју удешавати. Да се деца не би посекла, морамо рубове стакла облепити папиром. За воду и туткало узму деца поклопце од каквих старих кутијица. Тога се нађе и на селу. Кичицу узмемо што већу тим боље.

Деца сад долазе к учитељеву столу и узимају оне боје које ће им требати за бојење. Најпре замоче кичицу у растопљено туткало и узму нешто боје па је разреде на стаклу; према томе, да ли им треба гушћа или ређа боја, додају више или мање боје, односно воде с туткалом. Испочетка то иде тешко, али се с временом увежбају и одмах погоде праву боју. Док се боја не осуши, не сме се ићи по њој другом бојом.