Учитељ

Књижевни преглед 545

чија је последица душевна чамотиња, или још горем: ексцентричностима (самоубиствима, авантурама и пороцима), које су управо само реакције, осуде живота без виших циљева.

Преживљујући једну овакву епоху, није дакле никакво чудо, што се данас код мисаоних духова појављује толико песимиста, који данашње доба упоређују с временом пред пропашћу Римске империје, песимиста чији је најизразитији претставник Шпенглер, са својим делом „Пропаст Запада“. Али, не мора се бити у фаталистичким философско-историјским идејама Шпенглеровим, па ипак данашњи некритички материјализам осудити свом заслуженом оштрином. Несумњиво је, да данас свима мисаоним људима почиње бивати све то јасније, да се савремена цивилизација може спасти судбине толиких античких цивилизација само тако, ако се материјалистичка помама данашњег културног човека буде зауздала, и ако се тежња за задовољствима, ако се не могадне из људске природе уопште отстранити, управи не у правцу претераног личног материјалног уживања, већ у правцу старања и трошења за друге. Унети дакле више етичности и алтруизма међу људе, то је иначе једна стара мисао, али ето, има она богзна по који пут да послужи поновној оријентацији човечанства. Преобразити човека, оплеменити његову душу, инспирисати га лепшим животним идеалима, то је њена основа. Како се пак преображај човека не врши сам од себе, већ само систематским утицајем на њега, тј. његовим васпитањем, то је данас у целом културном ч0вечанству преовладала тенденција, да се при васпитању омладине обрати особита пажња развијању алтруистичких осећања, тој подлози социјалне справедљивости и друштвене хармоничности. И ето откуда се и науци о моралу, етици, придаје све то већа пажња при школском васпитању омладине, па се овај предмет у последње доба заводи по школама и код оних народа, у чијим наставним плановима он до сада уопште није био заступљен (или био заступљен једино религијском етиком). Овакав случај постојао је и код нас до пре годину дана. И наша омладина, као и омладина осталих народа, пролазила је кроз т. зв. „васпитне школе“, народне и средње, текући тамо у главном „знања“, док је у погледу душевног формирања, у погледу изграђивања карактера, износила она отуда махом резултате случајних, несистематских утицаја, без опште идеолошке основе. Несумњиво, не може се порицати утицај религиозне етике, која је у главном свуда по школама заступљена. Али како данас у свету мучно постоји која држава, у којој не би било конфесионалних подвојености, религиозне етике нису у стању дати заједничку моралну подлогу карактерима личности, и једна заједничка — од религије независна — етика појављује се отуда свуда као особита васпитна потреба.

Запостављена до сада по нашим школама, етика зацело спада у оне научне гране, које су код нас остале понајмање развијене. То се најбоље видело по томе што се обелоданило, кад је овај

Учитељ 35