Учитељ

546 Домаћа књижевност

предмет уведен у наше средње школе, да за њега немамо уџбеника! Зацело, оне који су од Доситеја овамо код нас радили на општој, ванконфесионалној етици можемо готово избројити напрсте. То је пак право чудо, кад се само сетимо колико је интересовање према књигама етичке садржине наша читалачка публика од увек показивала. Како су на пр. само разграбљивана оваква дела Спенсерова, Смајлсова, Ж. Пајо-а, И. Сарсеј и других! И отуда, зацело, није нимало претерано ако кажемо, да једна књига, коју смо ту скоро добили на нашем језику, попуњује једну праву празнину у нашој књижевности. То је Етика проф. Косте Николића, с којом ћемо се овде упознати.

Врло је вероватно, иако се то из предговора књиге не види, да је ова Етика пре свега плод наших школских потреба. Па ипак, уверени смо, да ће она, ако какогод допре до наше шире читалачке публике, бити примљена повољно и од ове особито пак од оног њеног дела, који се све то више отрже грубом материјализму садашњице, тежећи нечему идеалнијем. Томе ће чистоћа језика и лак стил, који у књизи владају, зацело, необично допринети. Али, баш због тога што ће ова књига несумњиво бити прихваћена и од средњошколских наставника овог предмета, иу уверењу, да се она уз мало труда може трансформирати и у један формални уџбеник Етике за средње школе, ми ћемо бити слободни да у овом правцу пружимо извесне сугестије. Уосталом тим пре, што ИЕ. како се може претпоставити, оваквога посла прихватити и други.

Професор Николић је, како се то по предговору његове Етике види, зацело веома непретенциозан човек, кад вели, да његова књига „није оригинално дело, већ прост извод.“ Ми међутим држимо, да тако далеко у самоодрицању није требало ићи. „Изво" да“ у правом смислу из девет дела различитих аутора зацело мучно може бити. Овога може бити само из једног овећег дела или из више дела истог аутора. То, пак дакле, што се послужио грађом из извесног броја извора, није морало бити разлогом да свој састав деградира на прост „извод“, сем ако тиме није хтео нагласити, како он њиме не претендује на то, да да једну етику, која би била плод његових личних морално-философских схватања. Међутим, могућност да неко при појави једне етике њеном аутору прида једну овакву претензију, била би данас, зацело, исто тако анахронистичка, као што би и сам покушај, да се оваква једна етика да, био анахронизам. Прошло је време философских „система“, време кад је сваки философ облигатно имао и своју етику. Данас етика, као и лсихологи ја на пр. тек по традицији може носити ознаку „философске дисциплине,“ иначе је она, и мора бити, просто емпиријска наука. Таква је уосталом по свему и Етика проф. Николића, иако се она у првој реченици увода још увек декларише „философском дисциплином“. Ми, дакле, ову ваљану књигу сматрамо проф. Николићевом, и то не само по томе, што је он материјал из поје-