Учитељ

Књижевни преглед 547

диних извора црпио и овај распоређивао „арбитрарно“, већ и по томе, што су „пропраћаји“ појединих важнијих схватања, особито они, преко којих се он обраћа нашој средњошколској омладини, у највећем броју случајева несумњиво његови, пошто ниједна од етика, које у предговору наводи, нису написане за средњошколске уџбенике. Ту, Етику, дакле, мора он ипак признати за своје право чедо“, и тек као о таквој овде и има смисла говорити, ако ови реци не би претендовали на приказ његових извора: Кантове, Паулзенове, Максимовићеве и других етика. Несумњиво је, да се аутор при саставу своје етике послужио првокласним изворима. Па инак, лако се да уочити њихова непотпуност. Пада наиме у очи претежност немачких етичких ауторитета, са предоминацијом Кантовом. Нама се пак чини, да је Кантова формалистичка етика: добро ради самога добра, данас у главном окарактерисана као неодређена. Неки иду чак и дотле, да његовим познатим трима етичким максимама у многоме приписују и морални „дезордр“ данашњице. Вели се, да је само једна сваква неодређеност врховних моралних принципа, као што су Кантови, особито први: „Ради тако, како би могао пожелети, да твоја максима постане свеопшти закон“, могле довести до моралних арбитрарности садашњости, које се протежу у два правца: с једне стране у правцу етичког анархизма — да свако сам себи прописује моралне законе, а с друге стране у правцу етичког деспотизма -— да се воља или и ћеф појединих моћника прогласе моралним узорима. Познато је, откуда је овај велики ум морао своја највиша морална начела завити у један овакав оклоп речи. Своје знаменито дело: „Критика практичнога ума“, у коме је изложио своје етичке погледе, написао је Кант, који је иначе несумњиво био у етичким идејама Ж. Ж. Русоа и других претеча француске револуције, под апсолутистичким режимима Фридриха И и Фр. Вилхелма И, те отуда и није био у могућности, да својим највишим моралним начелима да једну одређенију форму. И отуда држимо, да би много боље било придржавати се при оваквом раду више енглеских етичких аутора, који су прецизнији. Зар се уосталом етика, због тога што је тамо највише негована, не назива и „енглеском“ науком» Ту се пак сусрећемо с тако значајним схватањима, која зацело не заслужују да се преко њих онако олако пређе, као на пр. у проф. Николићевој књизи, на месту где се говори о „утилитаризму'. И из овог разлога управо морамо зажалити, што, услед смрти преводиочеве, није код нас угледало света знаменто етичко дело Спенсерово, у преводу пок. Ј. Миодраговића, које је писац ових редака имао прилике разгледати у рукопису, готовом за штампу, но које би се за један овакав посао, преко његове породице, свакако могло искористити и у рукопису. Такође, особито пак за социјалну етику, морали би се искористити и француски извори, као и признато етичко дело данскога моралног ауторитета, Хефдинга.