Учитељ

548 Домаћа књижевност

Али, и поред свега угледања на етичка схватања страних ауторитета, као и на ова овога или оног западноевропског народа, не смемо сметнути с ума исто тако и чињеницу, да етичка схватања код појединих раса и народа диферирају, и да се ова, с потпунијим ступањем на историјску позорницу оваквих раса и народа, код културног човечанства уопште обнављају. Зар се на пр. управо, ми Словени не гордимо пред осталим западноевропским народима баш својим сопственим моралним схватањима, подлогом величине „словенске душе“, која у моралном погледу треба да препороди свет» У нашим етичким делима, тим пре још ако би она била намењена нашој школској омладини, морали бисмо се у сваком случају обазирати и на словенске и наше сопствене моралне ауторитете. Где је Толстој, где је Масарик, где је Доситеј, Његош и толико других словенских етичара» Истина, наилазимо у књизи проф. Николићевој на извесне примере, преко којих се илустрирају некоја етичка схватања нашега народа, и то је на свом месту; али кад то пристаје, онда мора пристајати и шире третирање наших и општесловенских етичких схватања уопште.

У погледу обраде материјала не би се имало много шта приметити. Око свију проблема сконцентрисано је довољно грађе, и ова је свуда логички повезана. Дешава се гдекада једино, да по која подврста схватања, пошто би се главно схватање разјаснило, остане нерастумачена. Такав је на пр. случај тамо, где се говори о универзализму као објекту морала, где се набрајају његови облици: социјални, политички, национални и хришћански универзализам. Држимо, да спецификум сваког од ових облика ипак треба наговестити. Тим пре, што неки од ових могу имати и своје посебне подоблике. Тако би се на пр. из политичког универзализма издвојио један нов подоблик, о коме се баш у последње време много расправља: етатизам. Даље се овде може пожелети, да се при излагању важнијих моралних схватања означи уз њих увеки аутор, од којега су она потекла, ако би он био несумњиво познат. То доприноси јачем поуздању у њих, а тако исто и оријентирању читалаца у погледу етичких ауторитета.

Најзад, једна напомена, која би се односила на саму поделу материјала ове књиге. Проф. Николић наиме не усваја поделу на индивидуалну и социјалну етику. Он истина вели, да и једна оваква подела „није лоша“, али он дели материјал на: науку о добрима, науку о дужностима и науку о врлинама. Послужимо се његовим сопственим изразом и рецимо, да и његова подела „није лоша“; па ипак, ми бисмо се пре одлучили за прву. Зашто Зато, што је етика ту баш због заједнице људског живота. Кад би човек наиме живео усамљено, не би му ни било потребно да је етичан, пошто би, по речима Аристотеловим, у том случају био „бог или животиња“. Зацело, проф. Николић човека стално третира у односу према другима, па отуда говори и о његовим содијалним и сл. дужностима, али ми ипак сматрамо, да би се социјални зна-