Учитељ

552 Страна књижевност

1) Деца нормална. Разуме се, да и међу њима има деце с извесним недостацима карактера, која се тешко подају васпитању итд. Али сви ти недостаци, будући последицом пролазних узрока а чешће резултатом нерационалнога васпитања, толико су незнатни, да не нарушавају општу структуру здраве људске личности.

2) Деца психастеници. Она су опште нервно - психички слаба и заузимају нарочито прелазан положај међу нормом и дефектношћу. Општа слабост нервно-психичке организације чини их нарочито предиспонованим за све рђаве утицаје и она врло лако прелазе из нормалног у чисто болесно стање.

3) Деца, запуштена у педагошком погледу, претстављају слику дефектности привременога карактера. Разуме се, у колико ова деца пре падну под рационални педагошки утицај у толико боље. Постоји велики број овако запуштене деце због њихове слабе отпорности рђавим утицајима, и у суштини она су психастеници, па ипак одређена, ма и привремено, да пређу границу норме.

4) Деца слабоумна. Слабоумност је стално стање целога живота. Различни степени дефекта дају три основне форме: дебилност, имбецилност и идиотизам, међу којима се не може повући оштра разлика.

Ове у главном повучене линије у нацрту дечјега интелекта наравно да не исцрпљују још и друге многобројне линије тога нацрта. То зна сваки школски радник и у његовој глави постоји читава галерија дечјих типова почевши од даровите до слабоумне деце. Рад са школском децом открива све ове типове и тешкоћа рада са дефектном децом, која су помешана с осталом децом, нагони свакога наставника на постављање два питања: 1) Шта школа даје овој деци» и 82) Шта она дају школи»

На ово прво питање писац категорички одговара одречно. Он за то наводи необориме разлоге. Темп развића нормалног и дефектног детета, по њему су различни. На оно, што нормално дете даје часове, на то умно заостало дете даје — дане и недеље. Оно што нормално дете усвоји у процесу свакодневног живота, поучавајући се пажњом и личним опитом — умно заостало дете пролази поред тога без икаквога опажања. Оно се мора учити, помагати да би усвојило елементарне појмове са којима је нормално дете готово пре доласка у школу. Отуда је разумљиво, што умно заостало дете, дошавши у нормалну школу, брзо остаје на репу разреда и сваким даном увећава се разлика између њега и његових другова. Овоме детету учитељ не може да помогне, јер он ради с целим разредом, који живи једним општим животом и мора да иде једном утврђеном средњом брзином.

На друго питање писац одговара позитивно, тј. да умно заостало дете даје школи много. Прво, оно је баласт на плећима школе. Учитељ не може да остане равнодушан према овој деци; хтео не хтео он им посвећује времена; разред мора да чека ову децу и ова деца су кочница школских кола. Друго, ова су деца бреме у моралном по-