Учитељ

Књижевни преглед 551

латио, па уместо предговора каже: „Ја не волим предговоре. Ништа ми не изгледа излишније. Нашта човеку објашњавати оно што је хтео да уради» То значи сматрати човека за будалу. Ако је књига добра, она ће сама по себи успети; ако је рђава објашњења или извињење зацело је неће бољом учинити. Ово није предговор. То је поздрав који упућујем нашим пријатељима Југословенима“...

Још из Платанова времена учитељи су, код старих Јелина, сматрани за робове. И као такви они су били уз децу господе и великаша, али не да их уче, већ више да их чувају, да их пазе, те да се не би телесно повредили. Чувајући тако тело својих васпитаника, ови су, тако више узгред, усађивали поштогод иу душе истих, те су тако доцније постали од дечјих чувара домаћи учитељи. Данас учитељи нису више робови појединих великаша или велможда, али су зато робови свога позива и својих дужности. И зато Густав Ле Бон лепо каже у својој познатој Психологији (положаја или звања): „Ниједан сталеж није толико предан својим дужностима, које отправља с вољом и одушевљењем, без контролисања или надзиравања, без опомена и упута, — као што то раде учитељи.“ А Рибо, у своме опсежном раду о Вољи каже на једном месту: „Ниједно друштво нема толико воље за свој рад, у хуманом погледу, као што је имају учитељи“. И тако би се могло још штошта навести у прилог овога, али би нас то далеко одвело. Главно је, да учитеље многи цене и поштују, али их слабо који помаже. Тако је свуда...

Што се тиче самога превода ове доиста лепе, занимљиве и поучне књиге, ми немамо шта особито или нарочито да кажемо. Утолико пре, што нам није био при руци оригинал са кога је књига преведена. Али ипак преводилац је успео, што је и поред свих незгода, у замени или преводу појединих термина, скоро свуда задржао исти стил аутора. А он је прост, јасан, разумљив — педагошки. Иначе је ова књига, у сваком погледу, добит за нашу педагошку књижевност, те је зато препоручујемо, унапред уверени, да ће је сваки с пажњом и вољом до краја прочитати.

Станоје М. Мијатовић

В) Страна књижевност

Проф, А. Н. Граборов: Вспомогатељнал школа (школа длђ умственно — отсталих детен). Ленинград, 1925.

"С гледишта стања дечјег интелекта деца су необично разнолика. У томе погледу она се могу поделити у више врста између којих има више подврста. Ова разноликост тако је велика, да се готово с правом може рећи: „Нигде два равна.“ Ипак у тој разноликости дечјег интелекта могуће је утврдити основне групе. Велики познавалац овога питања проф. Граборов утврђује ове групе: