Учитељ

Естетске емоције 573

Естетске емоције)

од Драгољуба Бранковића, шефа Наставног отсека министарства просвете

у Нигде већега шаренила но у расправљању естетског проблема, који се увек креће око естетских осећања и естетског расуђивања. Естетска област многоструко је дискутована и зато је литература обилно развијена и непрестано је предмет расправљања, особито од Фехнера, од када се сем самопосматрачке методе почела употребљавати и експериментална проверавања.

Шта су естетска осећања, није тешко рећи простим описом: то су, осећања која имамо при посматрању појава спољнега света и када констатујемо са „лепо је“ или „ружно је“. „лепим“ 03начавамо један чулни предмет који нам изазива доладање, које је условљено појавом 'дотичнога предмета, при чему што је главно без утицаја су споредни интереси, као на пр. односи пред мета према мојој особи, суштина, узрок и сврха посматранога предмета и друге споредне мисли. Зато морамо рећи да „лепо“ претставља сасвим друго душевно стање него што на пример чине друге врсте пријатних осећања као што су: дивљење, побожност, љубав, страхопоштовање итд. Естетска осећања, дакле, не садрже ништа од свега што има већ код ових означених осећања, јер естетска осећања претстављају у суштини чисту радост. Стога се „лепо“ да определити краће као нешто чулно (;,0Очигледно“), конкретно, при чему код посматрања чиста радост бива преживљена на голој појави. Насупрот овом схватању појма „лепо“ по којем је оно нешто чулно, постоји и гледиште да атрибут „чулно“ не може да буде главна ознака за „лепо“, јер има по том схватању сем спољашње лепоте и — унутрашња лепота, те излази да на такав начин везивања појма „лепо“ за чулност постаје погрешно одређивање, јер се противи суштини бића „лепога“... Међутим такво проширивање појма „лепо“ наилази на тешкоће, наиме: унутрашња лепота није већ више естетски објект, него је етички, то је доброта. У оваквом случају прелази се и нехотично у етичку област. Зато се ми морамо придржавати одредбе да је „лепо“ по суштини нешто чулно.

Интересантна су следећа питања по саму суштину бића естетских осећања, односно суштине лепога и ружнога: да ли нам сличност доноси више радости но несличност, да ли нам је једнакост дража, милија, но различност, да ли нам је јединство пријатније од многострукости, множине2 — Од свих ових питања као да би се на последње питање могло потврдно одговорити, али би онда значило по једној компарацији Дировој, да је лепше на пример ако би се многе звезде на небу слиле у једну једину

#) (Одељак из велике необјављене пишчеве Психологије.