Учитељ

774 Данило Вукајловић

сертацији (од 1770) прогласио особинама апсолутне стварности. „У Дисертацији, вели Кант у поменутом писму од 1772, ја сам се задовољио објашњењем природе оних интелектуалних претстава на један чисто негативан начин, уколико сам наиме тврдио, да оне нису модификације душе произведене утицајем објекта. Али ја сам прећутно прешао преко даљег питања, како су могуће такве претставе, које се односе на један објект, а ипак не настају афекцијом тог објекта. Ја сам тврдио да чулне претставе претстављају ствари као појаве, а интелектуалне претставе ствари по себи. Али, како су нам тада те ствари дате, ако не на начин којим нас афицирајуг Мако се такве претставе не односе на нашу властиту унутрашњу активност, откуда долази њихово подударање са објектима, које се у томе случају претпоставља, а које ипак нису њихов производ» Откуда долази то да се аксиоми чистог ума о тим објектима слажу с њима, кад то слагање није уопште било помогнуто искуством“ У овим речима лежи клица из које је доцније поникао основни проблем критичке филозофије.

За метафизичаре пре Канта овај проблем није постојао. Своје учење, да се помоћу априорних претстава могу сазнати ствари по себи, базирају они на унапред претпостављеној хармонији између мишљења и стварности, превиђајући да се та претпоставка не да доказати, или бар да је треба доказати. Спиноза је ово рационалистичко учење изразио у познатом ставу: Огао еј соппелло заватит зает 681 ас огао ећ соппело тетит. Докази, које наводе Малбранш, Лајбниц и друге рационалисте спекулативног су карактера, и као такви претпостављају закључак који тек треба извести. Ова објекција резултат је проблема постављеног у Херцовом писму од 1772, кога неки с правом сматрају полу-критичним, полу-догматичким.

Проблем, кога је Кант поставио у цитираном писму (у коме се Кант пита о могућности метафизичког сазнања) доцније је знатно продубљен и формулисан у чисто логичкој форми. У Критици чистог ума Кант се не пита као раније, како ми напредујемо помоћу априорних претстава до независно реалног, већ како можемо а ртотћ придати једном појму један предикат кога овај не садржи у себи. Другим речима, како образложити судове који су истовремено и синтетични и априорви.

Да би се увидео прави значај овога проблема, који се с правом сматра основним проблемом Кантовог главног дела, потребно је знати да се у филозофији пре Канта знало само за две врсте судова: аналитично априорне и синтетично апостериорне. Суд: тело је распрострто, јесте аналитичан, јер се предикат тога суда (распростртост) садржи у појму (тело) као његова битна ознака. Суд: тело је тешко, јесте синтетичан. У овоме случају предикат суда (тешко) није нужна особина субјекта (тело); ја до појма тешко не могу доћи анализом појма тело; отуда се појам субјекта да лако замислити без те особине, која му се у суду придаје. Аналитички судови су јасни по себи; њихово важење је загарантовано ставом противречности. (Ја не могу замислити појам тело без те особине, а да не противречим самом себи). Значи: такви