Учитељ

780 Данило Вукајловић

гом издању Критике збуњујуће је утолико што се истовремено односи и на иманентну и на трансцендентну метафизику.

До Канта, и у време Кантово, није прављена разлика у употреби израза трансцендентан и трансценденталан. Кант први прави разлику у употреби тих термина. Израз трансценденталан, по Канту, пре свега. значи извесну врсту сазнања. Трансцендетално је оно сазнање, које се: не односи на објекте, већ на природу и услове априорног сазнања тих објеката. „Ја називам, вели Кант, транценденталним свако сазнање које се не бави о предметима, већ о нашем сазнању о предметима уколико: оно треба да је могуће а ргог. Један систем таквих појмова звао би се: трансцендендентална философија.“ (Увод, УП, 39. Отуда имамо: Трансцендеталну естетику, трансцендеталну аналитику итд. Ово је. прво и основно значење речи трансценденталан. Исти израз Кант употребљава у смислу априорних фактора у сазнању. Један опажај или појам је трансценденталан уколико проистиче из чистог ума и уколико. се као такав а рог да применити на објекте у искуству. Ова је примена. трансцендентална за разлику од трансцендентне. Трансцендентно лежи. потпуно с ону страну искуства; оно се не да сазнати. Трансцендентално, међутим, јесте сазнање у границама искуства, које је условљено априорним и емпириским факторима"). Но ма да је Кант први направио разлику између тих израза, он их сам врло често употребљава као. да су еквивалентни по значењу, што, разуме се, ствара тешкоће у разумевању, где их иначе не би било. Поменућемо још, да израз „искуство“ код Канта значи: |) искуство као резултат категоријалне прераде чулног материјала и 2) као сирови материјал чулности — оно, дакле, што Кант зове материја сазнања.

Поред ових тешкоћа, које произилазе услед недостатака у чисто. формалном погледу, на шта се обично мисли кад је реч о тешкоћама. у „Критици“, треба имати у виду и њене недостатке чисто садржајне природе. Критика чистог ума, наиме, је дело са много недоследних и противречних тврђења. Како то разумети, кад се зна да је Кант дуго и савесно „планирао“ своје главно дело, које је извршило неслућени утицај у философској науци» Није ли и та мана проистекла отуда што је Кант то дело, које је, уистини плод размишљања од 10—12 година написао за неки 4—5 месеци» Међу Кантовим испитивачима не постоји сагласност по овоме питању. Међутим, резултати најугледнијих Кантових интерпретатора пружају, изгледа, могућност да се то питање правилно реши. „Публикација Кантових Рефлексијав) и неповезаних листића), те онда истраживања В. Егаталп-а, Маћјпсег-а, Адскез-а, Вејске-а и осталих поставили су у ствари то питање на потпуно нову основу. Данас се може тврдити да Критика није јединствено дело, и да она стварно није била на-

7) О историјату ових израза, као и о-погрешном тумачењу истих од неких Кантових интерпретатора, види дело М. К. Бтип-а: А Сотетагу [о Капћз Синаие: о Риге геазоп, !тодисНоп, р. 73—75.

8) ВеНехјопеп Кап, 2иг КивК дег гетеп Меглипћ.

9) Гове В!абег.