Учитељ

Имануел Кант 781

писана за пет месеци, за које је време, како нам то Кант каже, „била довршена“ (21 збапде сеђтасћђ), већ да је за то време састављена комбиновањем рукописа у разним датумима у међувремену од 1769—1780“.1%9) Ово су речи М. К. тић-а, професора философије у Единбургу, који спада међу најбоље познаваоце и тумаче главног Кантовог дела. Кад се ово има у виду, онда су разумљива она неслагања која постоје између појединих делова Критике чистог ума (на пример између Увода и Аналитике!). —

Међутим ове мане не умањују ни најмање значај и вредност дела великог Кенигзбержанина. Оне, шта више, претстављају његову „највишу заслугу као мислиоца“, уколико су резултат Кантове свести 0 сложености и тешкоћама проблема, о које људски дух не може да се оглуши, „јер му их поставља сама природа ума, али која он ипак не може да реши, јер она премашају сваку моћ људскога ума“. (Предговор [ изд. стр. 5.) Кантов прометејски дух лебдео је стално између те две крајности.

У целом свом раду, и то целог свог живота, Кант је био руковођен једним јединим циљем: доћи до праве истине. Како је Кант приступао проблемима и како их је решавао најбоље сведоче његове речи које он, преко писма, упућује М. Херцу. „Дуго искуство научило ме је, вели Кант, да улажење у предмет који желим да свладам, не сме бити изнуђено, или чак убрзано, једностраним напором, већ захтева прилично дуг период времена, у току кога се поново враћам на исте мисли, посматрајући их у свим њиховим аспектима, и у њиховим најширим могућим везама, док се у међувремену не пробуди скептички дух, који провери да ли моји закључци могу одолети критици, која се у тим случајевима тражи. 1)

Критика чистог ума плод је Кантовог дугогодишњег савесног и напорног рада. По богатству нових идеја и проблема које садржи, она спада, несумњиво, међу највеће производе људског духа уопште. Да је њоме Кант произвео „коперниканску револуцију“, то доказује стање "у савременој философији. Сва философска струјања и стремљења од појаве Кантове на овамо полазе од плодних мисли његових дела, црпећи из њих животне сокове за свој даљи развој. И позитивисте, и рационалисте, и метафизичари, и антиметафизичари позивају се на Канта, као на највишег судију, тражећи од њега санкцију за своја учења. По томе је Кант јединствена појава у историји људске мисли. Није ли то плод оних недоследности и противречности, које налазимо у Кантовим делима, а нарочито у Критици чистог ума2 Изгледа, да је Кант кроз њих и помоћу њих извршио своју историјску мисију.

Није потребно, надамо се, нарочито нагласити да је преводом Критике чистог ума наша преводна научна литература добила један прилог који, по значају и вредности, премаша све што је до сад учи-

а0) Могтап Кетр Зтић, А Сотепагу [0 Кап!з Спначе ов Риге Кеазоп, 1 годисфоп р. ХХ, Зес. ед., 1923. з') Из писма М. Херцу од 7 јуна 1777; цит. по КМ, К. би ћ-у.