Учитељ

Читање и писање у основној школи 29

духовних способности и снага. При томе морамо имати на уму оне речи Жан-Жак Русо-а: „Код првих операција духа морају чула да увек буду његови вођи. Нека свет само буде књига, а само чињенице нека буду настава.“ А и Џемс вели: „Што је год маса претстава ближа стварности то је и човек“ „способнији“ и то је вероватније да ће и његово делање бити боље.“ Какву пак вредност има рад — делање у основној школи познато је сваком васпитачу. Роберт Сајдел на једноме месту вели: „Пустите да дете пише о своме раду и оно ће добро написати“.

Веле да деца у почетку имају врло уско поље вида и да зато не могу да обухвате и схвате више ствари одједном. Ово опажање могло би да се примени и на дечји мозак — на дечју свест. И дечја свест је у почетку неразвијена и неспособна да прими и схвати више ствари одједном. Као и чулима, и дечјем мозгу треба времена да се развије. Дечје је свето право да добију то време, а наша је света дужност да им то време и дамо. Међутим, ми смо ин то дечје право и ту нашу дужност пренебрегли, па још у првом разреду тражимо од деце да нам истовремено распозна ју слова и схватају смисао, садржину речи и реченица које читају. А какав је то тежак посао и за нас старије, одрасле најбоље се осећа приликом учења неког страног језика. Чак и код читања ствари на матерњем језику дешава нам се каткад да читамо само слова речи, не схавтајући смисао који у њима лежи; а нормално је, међутим, да читамо мисао, апстрахујући сама слова.

Жак-Жак Русо сматра да је глупо у расправи о васпитању говорити још и о учењу писања и читања. На питање: „Да ли да говорим сад још и о учењу писања2“ одговара: „Не, стидео бих се трошити време таквим будалаштинама у расправи о васпитању.“ Али до данас је највише рађено баш на томе да се изнађе што бољи начин рада, што савршенија метода, која би што више олакшала и деци и наставницима посао око упознавања и распознавања око тридесетак слова колико их у својој азбуци имамо. Велико је зло што се одмах пошло стрампутицом. При томе ишло се у крајност, губило се и у детаљима и у ситницама, па чаки у апсурдним стварима. У том погледу и присталице нове — радне, активне школе учиниле су корак даље у претеривању и још више су се удаљиле од правога пута. М данас ми имамо толико дидактичких правила и прописа, толико безначајних па чак и смешних