Учитељ

106 Филип. П. Тошовић

правцу одупреше више слободних духова. Међу првима беше Пијер де ла Рам (1515—1572), професор париског универзитета. Он се као научник успешно бораше против схватања које беше утврдила црквена ортодоксија, али је у исто време био устао и против сколастичког правца у настави. Погинуо је крваве Вартоломејске ноћи (1572), јер је отворено говорио да припада Калвиновој вери. Али најјачи од свих савременика напао је тадањи начин васпитања и наставе Франсоа Рабле (1483—1533), најбољи сатиричар онога времена. У својој приповетци „Гарганута и Пантагруел“, Рабле врло духовито износи све мане и зле стране тадашњег васпитања и истиче: да васпитање не може да успе, ако се не предузима и разумно васпитање тела. Он сматра физичко васпитање за подлогу душевног и истиче: једнак развој духа и тела.

Раблеове погледе на васпитање прихвата Мишел де Монтењ (1533—1592), поглавар градски у Бордоу. Мако по струци непедагог, он се ипак као философ епикурејац заузима за боље васпитање да би човека учинио срећним. У једном од својих есеја, који носи назив „О васпитању деце,“ Монтењ излаже своје васпитне погледе. Борећи се против учења без разумевања („шта вреди учење, ако нема разумевања“), он се свом снагом залаже за телесни одгој, који ставља на правну ногу са душевним. Стога вели: „Велику вредност полагаћемо на игре и телесно вежбање: трчање, рвање, свирање, играње, лов, јахање и држање оружја; јер се не васпитава душа сама, нити тело само, него човек; па то нек се не раздваја.“ Најзад каже, да се обоје, и тело и душа морају држати као два грла, у кола упрегнута.

Својим мислима на васпитање Монтењ је јако утицао и на Лока и на Русоа, али су тек они, на сто и више година доцније успели да својим списима снажно заталасају духове свог времена и привуку им пажњу на своје погледе.

Благодарећи све већем развићу штампарске вештине, а нарочито увећаној и усавршеној производњи хартије што је учинило да књига појевтиња и продре у народ, коју је било сад лакше читати него рукописну, умни живот човечанства залази у нову мену бржег развоја и силнијег замаха. Тако је развијање слободног расправљања појединих питања у ово доба превирања