Учитељ

Домаћа књижевност 149

Кад пре уводних речи прочитамо О користи од философије, и кад знамо да је писац чије дело лежи пред нама Америчанин, прва мисао која ће нам, вероватно, пасти на ум биће, да пред собом имамо следбеника Виљема Џемса, претставника т. зв. прагмашистшичке философије. —

Али, кад после првих редака (на првој уводној страни) дођемо до пишчевих речи, где каже: Ми смо као Мила у Браћи Карамазовима „бића која не жуде милиона, него одговор на своја питања“, бићемо спремни да коригујемо свој први утисак, и те речи биће довољне да отстране сваку бојазан да је Вил Дурант следбеник школе која је покушала да изједначи исшиншто са корисним.

Поред ове карамазовске изјаве, Дурант ће наговестити свој став у следећим речима: „Вредност и везе пролазних ствари хоћемо да схватимо да би се спасли из вртлога свакодневних догађаја. И хоћемо да знамо, пре него што већ буде касно, да је мало мало и велико велико; и хоћемо да видимо ствари онако како ће се оне увек појављивати: у светлости вечности“. Ове речи, из којих зрачи спинозистичка светлост, потпуно ће повратити наше за тренут поколебано поверење према писцу и његовом делу.

Као професор философије Дурант ће нам, поред осталог о односу науке и философије, рећи да су делови философије: логика, естетика, етика, философија државе и метафизика. Али, свој предмет он неће обделавати по томе реду. А као оправдање рећи ће нам следеће: „То су делови философије, али, тако разглобљена, она губи лепоту и драж. Ми је нећемо тражити у њеној смежураној апстрактности и у формализму, него одевену у жив облик генијалног човека. Не желимо да испитујемо само философије, него философе; ми желимо да своје време проведемо са свецима и мученицима мисли, и да се окружујемо игром зракова њихова духа, док и ми можда, ако и у мањој мери, не узмемо учешћа у оном што је Леонардо назвао „најблагороднијим уживањем, радошћу разумевања.“ “

Руковођен овим циљем, Дурант ће нас упознати са животом и мишљењима највећих мислилаца, чија су нам имена и дела била и раније позната, али које ће наш философ снагом свога духа оживети пред нашим очима, и приказати на тако особит начин, "да ће многоме од нас изгледати као да се први пут сусреће с њима.

Платон, Аристошело, Бекон, Спиноза, Волтер, Кант, Шопенхауер, Спенсер и Ниче, како их Дурант приказује, потсетиће нас на Карамазове хероје, само читалац ће осетити, да за нашег писца историја није само биографија великих људи, већ и нешто више.

Читаћемо о животу и делима поменутих хероја, и за цело време имаћемо утисак да слушамо живу реч великог беседника. (С времена на време чиниће нам се, да нам поменути философи сами причају о своме животу, и да нас, тако оживотворени, сами уводе у тајне својих најлубљих мисли.