Учитељ

150 Књижевни прглед

У целини дело има једанаест глава, од којих девет првих свака за себе — приказује по једног од поменутих мислиоца, док две последње имају за циљ да читаоца упознају са претставницима савремене европске и америчке књижевности.

Глава десета обухвата три крупна имена европске философије: Х. Бергсона, Бертранда Расла, Бенедета Кроче-а, а једанаеста, последња и завршна глава у Дурантовом делу, посвећена је америчким мислиоцима: 1]. Сантшајани, Виљему Џемсу и Џон Дјуп-у.

Сантајана — „амерички философ само по географији“ израз је философске мисли оног дела Америке коју писац с правом назива европска Америка. Мако суптилан дух, и етеричан песник по пишчевим речима, Сантајана је заступник механистичко-материјалистичког гледишта. „Једине чињенице, вели он, што их психолог посматра јесу физичке чињенице,... Душа је само једна изузетно брза организација у материјалној животињи“.

Заједно с Дурантом морамо се чудити, да је један мислилац Сантајаниног ранга „везао себи за врат жрвањ једне философије која је после толиких векова напрезања подобна исто толико колико и пре да објасни растење једног цвета или осмејак једног детета“. — „Можда цвет и његово семе, и дете и његов осмејак, завршава Дурант своју објекцију, садрже више мистерије васељене но икаква машина која се може замислити; и можда је мудрије објашњавати природу у појмовима живота, него покушавати разумевати је у појмовима смрти“.

Џемс и Дјуш израз су нове Америке, коју писац назива америчком Америком, а која се „састоји из људи и жена у којима су примитивна околина и заједница произвели физичку тврдоћу и духовну искреност и једноставност... то је Америка практичнога човека“, „тврдоглавих пословних људи“. У тој средини поникао је драгматизам Виљема Џемса, за кога је „истинитост“ помоћно средство нашега мишљења, и философска педагогија Џона Дјуп-а, по коме задатак будуће философије треба да буде „објашњење људских идеја за социалче и моралне борбе њихова времена. Њен циљ је, наставља Дјуи даље, у томе да, колико год је то човечански могућно, постане орган за решавање тих сукоба“.

Свака глава, у овом дивном делу, претставља једно ремек дело, како у погледу захваћања и осећања проблема, тако и у погледу књижевног облика.

Добронамерни читалац замериће, можда, писцу да је изоставио неколико великих имена које не би смео обићи ниједан историчар философије. Јер, док се Волтеру посвећује цела глава — што је не само ново већ и лепо од пишчеве стране — дотле се Декарт, Лајбниц помињу мимогред. Исто тако, писцу би се могло замерити да је његова листа савремене европске мисли (коју приказује десета глава) непотпуна. Зар Немци, а исто тако и Руси, немају данас ниједног философа који заслужује помена, поред Бергсона, Расла, Кроле-а2 — Али све ово не умањује вредност Дурантовог дела,