Учитељ

Дечје лажи и њихово сузбијање 199

Дечје лажи и њихово сузбијање

од Милорада Џудовића, учитеља у Милошевом Брду (Босанска Градишка)

Свети Августин па и чувени Монтењ имали су рђаво мишљење о души младих људских бића. Они су мислили, да је лаж код њих урођена. Савремена психолошка наука осветљује ову заблуду и указује, да је дечја душа по рођењу чиста са диспозицијама за даљи развитак, па нас као таква учи, да је оно што дете у току свога живота стекне друштвени утицај, Живећи у друштву, дете се истом прилагођава, прима од њега све особине па и лаж ту гадну одомаћену еволуцијом навику, која ако се угнезди у души младог бића, постаје опасна болест за његов будући живот.

Првим лажима дете се привикава у дому својих родитеља. Они и незнајући за последице те грозне навике, намерно уче своје дете да лаже. Према тим лажима дете је у почетку равнодушно. Доцније, посматрајући однос домаћих чланова и њихов међусобни живот оно увиди, да често ти чланови један другог лажу. Да су његов старији брат или сестра избегли родитељску казну само што су лагали. Све то дете мирно посматра и својим малим мозгом увиди корист од лажи, па и само почиње да је усваја.

Живот у овом погледу ван домаћег огњишта не стоји ништа боље. Дете често посматра на сеоским улицама разне сцене. Оно види како се суседи или сусетке грде и псују. Све то на његову душу делује чудновато, док му такве појаве не постану обичне. Краће речено: привикавајући се околини оно постаје онакво каква је она. Отуда главни извор дечјих лажи лежи у друштву а њен зачетак у породици а не у урођеним склоностима као што су мислили мистичари средњега века.

Четворогодишњи син мога старијег брата играо се једнога дана у кујни. Својом непажњом оборио је са стола послужавник на којем је било неколико шоља. Шоље су се поразбијале. Видећи шта је учинио побегао је напоље. Кад је мајка ушла у кујну и видела оборени послужавник, бесно је позвала свога синчића и машући рукама грдила га: „Је ли ти, што си поразбијао оне шољер Казуј! Казуј брже! Сад ћу те убити“! Дете уплашено, стајало је као кип и није могло ништа да одговори. „Казуј! Казуј брже! наваљивала је даље мати“.

"Ја-ни-исам, једва одговори дете и неколико му се крупних суза скотрљаше низ бледо лице.

— Па ко је, кад ти нисир

— Ја нисам, можда је мачка.

— А, мачка! Где је билар

— У кујни.