Учитељ

226 Домаћа књижевност

термин „душевна чула“ оправдао: један посао који, како уосталом и мора бити, има карактер више психолошког „филозофирања“.

Има он још и неких других новина у својој књизи, које као такве могу различито бити примљене од читалаца, евентуално и науке. Махом су то, разуме се, у питању лична схватања о стварима, чија дефинитивна решења психолошка наука још није нашла. Признајемо да се с некима од њих у потпуности нисмо могли сло жити; али оно што ћемо нарочито да истакнемо јесте да из целокупног излагања ове књиге видимо, како је уложен један истински труд, да се допринесе расветљењу толиких научних нејасности и да овај поштени и идеалистички напор аутору књиге може само служити на част. Књига је иначе написана необично течним и живим стилом. Од почетка до краја чита се с лакоћом и — нимало нећемо претерати ако кажемо — правим интелектуалним задо“ вољством. Као особито инструктиван истичемо нарочито други део књиге, који третира осећања и који је права ризница интересантног психолошког материјала, обрађен опширније но и у једној нашој психологији (обухвата преко 200 страна). 1 зитита: један важан приложак нашој психолошкој литератури.

Др. Благоје Д. Марковић

Милован Ристић: Избор занимања или куда ћемо нашу децуђаке Друго допуњено и проширено издање. Београд, 1931 год. старна 351 — цена 35 дин.

Избор звања или занимања је старо педагошко питање, које је, нема сумње, исто толико старо колико и само намерно или планско васпитање. Па ипак све до пре две деценије оно је било препуштено случају и површности и једва да је на себе скретало озбиљнију пажњу педагошких радника.

Минстерберг је, може се рећи, био први који је ово питање увео у оквир науке, ма да је и пре њега било људи који су се њиме интересовали. То је било 1912 године, када је овај чувени амерички психолог на молбу Америчког удружења за радничко законодавство, поводом учесталих несрећних случајева, повргао експерименталном испитивању способности већег броја управљача са америчких трамваја. Приликом ових испитивања Минстерберг је утврдио, најпре, да се погрешна руковања трамвајима имају пре свега уписати у кривицу психофизичком саставу управљача, а тек један мањи део у кривицу умору. Затим је предузео лабораторијска истраживања да би открио специјалне способности које су потребне за овај позив, па потом резултате до којих је дошао применио на управљаче. Успех је био с једне стране поражавајући, јер је утврђено да је једна четвртина од испитаних управљача неспособна за посао који је обављала, услед чега су се, углавном, и дешавали они многобројни несрећни случајеви, а с друге од великог утицаја на даљи рад у овом правцу.