Учитељ

Књижевни преглед 225

живот зависи од утицаја спољнега света. Ови могу по њега бити корисни, а могу бити и штетни. Сви живи створови прве траже, а другима се одупиру и избегавају их. ИМ из те животне борбе и развијају се одређене снаге, прво чисто телесне, а затим, постепено, и душевне, чија акција има за сврху одржавање живота. И аутор нас полако уводи у развитак психичких снага, онако како њих опште околности животињског и човековог развића диктују... Кад не би било непријатних и штетних утицаја, и кад не би било животних потреба, живим бићима, и човеку, не би требало ни нагона, ни рефлекса, па ни разума.

За пријем утицаја служе чула. Њих је обично разликовано две врсте: спољашња и унутрашња. Спољашњим примамо утиске од предмета који стоје ван нашега тела, док унутрашњим примамо утиске од самих делова тела, појединих органа његових. Но човек, према аутору, поред ових двеју врста чула, која су везана за „тело“ у обичном смислу речи, те која се отуда могу назвати и „телесним“ чулима, има и једну сасвим другу врсту чула: т. зв. душевна“ чула. Ова чула везана су — аутор баш хоће и њима да утврди физички, и то одређени „локалитет“ — за чисто мождану супстанцију. Питање је: који су душевни ефекти ових чула, чије протезање не иде, као код „телесних“ чулних апарата, ван појединих ћелија и група можданих» Психички ефект (резултат рада) „телесних“ чула знамо да су осећаји; психички ефект „душевних“ чула пак, према аутору, такође су осећаји, али каквир „Душевни осећаји су они схваћени надражаји душевних чула, који су постали утицајима суђења или закључивања, тј. оцењивања: да ли је нешто зло или добро по човека“. Душевни осећаји су на тај начин оно, што се у психологији обично дефинише као „свесна реакција“ на интелектуалне садржаје или утиске, тј. — осећања. Ето, дакле, откуда аутору онај израз у поднаслову његове књиге, који читаоца на први поглед може завести. И зацело овакав начин третирања психолошких чињеница, где се као хоће спровести известан натуралистички „монизам“, у смислу, да се емоције „сензуалишу“, може изгледати врло особен. Ипак, из светске психолошке литературе није нам он непознат, као год и маркантно „биологизирање“ у психологији, које (и једно и друго) налазимо изврсно заступљеним н.пр. у психологији американског психолога Ројса, следбеника Џемсова.

На овај начин смо, бар како нама изгледа, успели да одгонетнемо оно, што би могли назвати главном „загонетком“ у Психологији г. Марјановићевој. Он је хтео да својој књизи да један „монистички“ наслов, и назвао ју је „Психологијом осећаја“, при чему је ипак био принуђен, да ове у поднаслову генерички подвоји, уместо да је просто рекао: „Психологија осећаја и осећања“, па да можда избегне многа напрезања утрошена на то, да би свој.

Учитељ 15