Учитељ

234 Страна књижевност

Из свих појединости овог одељка провејава толико много сличности са данашњим приликама, да би човек данас, после 120 година, рекао да се одигравају у неком од садањих завода. Човек би морао очајавати због никаквог или врло спорог напретка, кад не би познавао особености човечјег душевног живота које притом долазе до израза.

Последњи одељак посвећен је Песталоцију, онаквом какав је био у Ивердону. Писац нам даје поглавито слику његове личности и у вези с њом обележава његов рад. Наводимо опет само нека места.

„Нико се није више ругао Песталоцију због његовог изгледа, лица и одела него он сам.“ До спољашности му није никад било стало (ипак је био пристојно обучен о свечаностима или кад је очекивао посете). Иначе му је одело било неуредно и згужвано (радо је лежао обучен и притом диктирао секретару).

Волео је све људе само не себе. Али ко је ступао у његову близину, брзо је заборављао његов ружан изглед и запуштену спољашност. Тада се једва опажало да је човек, из кога се просипа генијалност, ружан. Његово је лице било у сталном покрету. „Час је на њему била најнежнија мекост и благост, час боли жалост која срце пара, част страшна збиља а час небо љубави и милине. Његове дубоко усађене очи извирале су често као звезде које просипају зраке свуд наоколо, час су се повлачиле као да гледају у неку унутрашњу неизмерност,“ вели један учени посе"тилац. А други: „Његов говор био је час благ, али час моћан као грмљавина. Сваки у институту познавао је његов јак говор у љутњи. Кад се овај стари и пун љубави човек љутио, онда је тихо дрхтање захватало целу кућну заједницу.“ Трећи познавалац опет вели: „Ко је Песталоција само читао, није имао могућности да га упозна у његовој величини. Морао би га видети и чути, морао би говорити с њим или га видети у разговору. Каква покретљивост! После сваког предаха нов замах! После сваког одговора нов окрет! На сваки напад смео скок у страну! И брзо као муња мешала се његова двострука природа, дупло пуна шале и збиље! Како се брзо сатир претварао у анђела сажаљења! Како су племените биле тада његове црте! Преображен његов поглед! Како душеван његов глас! Задиркивања сваке врсте била су му добродошла као повод за његове брзе досетке. Випцеве је исто тако радо изазивао као што их је и стварао; да, он је у мењању досетака био блажен. Никад није остајао дужан.“ Каква разлика у овој слици кад се упореди с оном, на коју смо обично навикли!

Али ми морамо престати с излагањем изванредно богате садржине ове књиге. Она нам с једне стране приказује Пестолоција као личност сасвим друкчију него што је многи замишљају, а с друге стране показује да су у његовом ивердонском заводу биле већ уведене многе од оних педагошких новина које се као такве