Учитељ

304 Станко Првановић

француском језику. На истом пољу је врло активно радила Аниела Шиц, аутор књиге: „Развитак појимања код детета од 5 до 12 године“.

Од историчара васпитања познати су били: Казимиро Мо"равски, Антон Корбовиак и Антон Даниш. Педагошким проблемима са социјалне тачке гледишта занимали су се Корпович и Мошчењска. Излазили су (све то разуме се пре светског рата) и неки педагошки часописи и велика педагошка енциклопедија, која је и сад настављена.

Васкрсење пољске државе омогућило је и развитак педагошке акције. Ма да финансијске прилике не дозвољавају да се она довољно помогне, ипак се педагошка литература, од после рата на овамо, све више развија и обогаћује. Она обухвата оригинална дела пољских писаца и преводе најбољих дела светске педагошке литературе. Научне педагошке студије се врше на универзитетима у Кракову и Варшави.

Послератна пољска педагошка литература садржи дела, која расправљају разне проблеме и додирују сва педагошка питања. Ново место заузимају дела која се баве социологијом васпитачких проблема. Најбоље у том погледу је дело „Социологија васпитања“ од Ф. Знаниецког, Варшава 1928. Такође са социјалне тачке гледишта расматра Ј. Халасински питање: „Васпитање у туђој кући као социјална институција“, Познањ 1928.

Принципијелна наставна питања расправљају В. Наврочински: „Наставни принципи“, Варшава 1930 и М. Зиемнович: „Про'блеми савременог васпитања“ 1923.

Историју васпитања написао је Кот, професор краковског универзитета (1924). Значајно место заузимају дела која расправљају, испитују и тумаче развитак пољске педагогије и историју пољских школа. Потстрек за то су дале прослава 150-годишњице од оснивања Комисије за Национално Васпитање (1773), и архивске ствари и историјски документи што су донети из Русије. Најважнија таква дела су: „Доба велике реформе“ на коме су сарађивали неколико научника и које садржи историјске студије о настави и образовању у Пољској у току ХУШ века — 1923; „Парохијске школе у Пољској и Литви за време управе Комисије за национално васпитање од 1773—1794 год.“ од Т. Виежбовског, Краково 1921; „Питање народног просвећивања у доба Комисије за нац. васпитање“ од Х. Похоске, Краково 1925, дело које упоређује принципе Комисије са ондашњим наставним правцима у Европи; „Морална настава у школама Комисије за н. в.“ од Ст. Тинца, Краково 1922, где се констатује, да је Пољска прва земља која је, у ХУШ веку, увела моралну наставу у школе независно од религијске наставе.

Друге моменте из историје наставе расправљају: Ст. Лемпицки „Рад Јана Замојског на школском подручју 1573—1605“, Краково 1921 (Замојски је био познат хуманиста и политичар) и