Учитељ

310 Књижевни преглед

У погледу тумачења пажње, тј. истраживању њених узрока, аутор је необично исцрпан. Он претреса многобројне теорије о овом питању. Огромна психолошка литература искоришћена је у овом смеру зацело савесно. И ако би се још шта могло пожелети на овом смеру, био би то можда једино осврт на односна схватања значајних новијих психолога, Бехтерова и Ватсона.

Оригиналнијих мисли налазимо у погледу ауторове поделе пажње. Он утврђује две основне врсте њене: праву или природну и вештачку (извештачену) пажњу. Разлика између ових дотиче се урођених способности индивидуа. Природна пажња јавља се само тамо, где постоје — па се према томе могу и пробудити — урођене способности. Њоме се ове могу постепено оживљавати, развијати. Развијање њихово путем овакве пажње прате увек угодна осећања. Буде ли се међутим желело, да се код неке индивидуе, путем сугестије, стеге, дресуре или сличних средстава, развију способности којих она нема, учиниће се да се код ове у ствари развије само извештачена пажња. Оваква пажња биће увек праћена неугодним осећањем, те ће се моћи одржавати једино по цену великих напрезања. Природна пажња пак, према степену свесности која је прати, може бити примарна или инстинктивна и секундарна или вољна. Друга се развија постепено из прве. То је, како рекосмо, по аутору, основна подела пажње. Иначе, може она бити још и општа и посебна, пошто има ствари од општег интереса, те занимају сваког човека, док их има и таквих, које могу бити од интереса тек за мали број људи, па и једног човека. Даље имамо пажњу јаку и слабу, сталну и колебљиву, статичку и динамичку, позитивну и негативну, дистрибутивну и концентрациону, директну и индиректну, итд. Но на овим подврстама, које су у књизи подробно описане, неће бити потребно задржавати се.

У погледу дефинисања пажње сусреће се аутор с тешкоћама, које смо горе наговестили. После критичког осврта на многобројне дефиниције овога појма долази он до тога, да, како сам вели, овај одреди „са цигло две речи“: пажња је концентрација свести. На тај начин пак, а пошто је напред сврстао све психологе, према њиховим сопственим схватањима пажње, у интелектуалисте, емоционалисте и волунтаристе, повећава број оних првих. Зацело, његова дефиниција, коју налазимо и код толико других психолога, које он иначе цитира, није случајна; она је резултат његовог претходног истраживања, особито пак онога о узроцима или изворима пажње, које добрим делом налази и у домену биологије. Па ипак, може се горњој дефиницији нешто приговорити. Пре свега, аутор комбатира на пр. Рибовљево схватање, које је потпуно „биолошко“, пошто по њему „битно обележје пажње треба тражити у прилагођавању или адаптацији, по којој појединац изводи кретње потребне за његово одржавање“. Међутим, како по изричном поднаслову књиге, тако и по претходној обради, могло се очекивати, да ће он бити ближи једном оваквом схватању. Даље, ауторова

ал