Учитељ

Конгрес за ново васпитање 373

Опасност нашега века машине је у томе што је он одвојио човека од унутрашњег живота и скренуо његову пажњу ка спољвим стварима до те мере да је унутрашњи живот постао само један заборављени сан. Свака машина је само средство да се замени људски рад. Она ради оно што је човек некад морао да свршава својом физичком снагом. Како је живот једна спонтана активност, човек мање живи у колико се начин његовог живота све више механизује. Поглавито, тамо где се његова задовољства такође механизују, његов се осећајни и умни живот осиромашују, постају све зависнији од јаких спољних потстицаја и утисака.

То је најозбиљнија опасност која прети нашем савременом друштву. Машина сама за себе није ни добра ни рђава, она постаје једно или друго према употреби која се са њом чини.

Васпитање треба пре свега да спречи да се дете одвоји од живота, што се дешава редовно кад оно расте. Васпитање може то да постигне ако је вешто у вршењу своје мисије, која се састоји у томе да се пробуди живот у детету, а никако да живот дечји испуни знањем. Први метод васпитања ојачава животни полет, други га спречава. Живот је јединство. Јединство људског бића може се сачувати само ако интелектуално васпитање, оплемењивање карактера и физичко васпитање иду заједно, ако су тесно повезани. Овде је хармонија од највеће вредности.

Други задатак или посао васпитања је у томе да пробуди у детету осећања вредности. Зло од кога трпи савремена омладина долази отуда што је изгубила сваку веру. После рата сваки спољни ауторитет што се тиче религије, политике, васпитања и морала је срушен, а са њим и свака вера у њихове доктрине. А још не постоји нова вера. Из тога излази закључак да се јури низ матицу. Повратак старој вери је очевидно немогућ, али је могуће истаћи нову веру. То је једна нова вера у живот; живот који је општи, а у исто време и појединачан, који је један и недељив, али и бескрајне разноврсности, живот који је ја, али који је ипак "бескрајно виши него ја. Тај живот је моје сопствено биће, и његов глас који говори у мени, ствара ми један закон вредности и правило за владање, показује ми шта вреди, а шта не вреди. У васпитању ова нова вера може бити пробуђена љубављу (не теоријом) за уметност и књижевност, и она треба потпуно да проникне цело васпитање.

Трећи задатак савременог васпитања треба да буде вежбање ка органском јединству, ка схватању нашег модерног света као организма, живог и реалног, ка једном начину да мисли и осећа целину. М то не само у историји, географији, социјалној и политичкој економији, већ та тачка гледања треба да победи и у целом васпитању. То не значи крај национализма, већ пре почетак једног новог национализма. Народни геније и његове потврде баш су база органског јединства света, један организам постоји само по различности. И ова биће један стваралачки национализам.