Учитељ

Домаћа књижевност 473

околином, него и да их превазиђе, и кад у томе не успева, оно ствара читаве планове за афирмирање своје личности.

У овој борби за изједначење и афирмирање може да победи једна или друга страна, надмоћност или ненадмоћност, што је у сваком случају са гледишта васпитања погрешно. Отуда питање како да се оваква деца са погрешним афирмирањем у животу врате на терен стварности, на прави пут, спада у ред најважнијих. педагошких и социјалних питања.

Индивидуална или позициона психологија учи да се то може без великих тешкоћа постићи правилним поступањем с децом у васпитању, и о томе даје обиље поука, о којима се пре ње мало, знало. Нарочито исцрпна и инструктивна упутства даје за поступање са оном децом која се тешко васпитавају, као што су плашљива, јогунаста, глупа, муцава, криминална, лажљива и друга њима слична деца. Њена тежња да се недаровитим особама не придаје другостепени значај, да се не потцењују и тиме излажу мучењу и очајању, већ да се пронађу узроци и главни извори њиховог обесхрабрења, па да се васпитавају као и друге особе, нема. сумње, спада у ред најхуманијих тежњи у педагогији.

По учењу индивидуалне психологије размажено дете је такође једно од оне деце која су погрешно афирмирала своју вредност и која се због тога тешко васпитавају.

Узроци за погрешно афирмирање размаженог детета су разнолики, али, по Ширмајстеру, углавном, леже или у самом детету или у васпитачима, поглавито у мајкама. „Дете постаје размажено већином ако је врло лепо или пак болешљиво, ако нема браће и сестара, ако је јединица међу дечацима, јединац међу девојчицама или ако је најмлађе по годинама.“ Са оваквом децом обично се поступа брижљиво и нежно. Њима се све препреке уклањају с пута и све жеље испуњавају онога часа када се појаве. Таква се деца никада не напрежу, нити се од њих траже ма. какви докази њихове снаге и самосталности.

Последице оваквог васпитања брзо се јављају и свете: дете: је постало главна личност у породици, око њега се све окреће; његовим жељама не сме нико да се успротиви; оно је себи потчинило породицу и ту позицију упорним јогунством чува. Понеки родитељи у оваквим приликама прибегну сили. Дете наједанпут из велике љубави, коју је дотле уживало, пада у немилост, бива за своје поступке кажњавано. Али — све је доцкан. Прво „мекушно“ васпитање развило је у овакве деце егоизам до крајњих. граница; друго „круто“ васпитање учинило их је неповерљивим, колебљивим. Она би и даље све, али не верују више у себе, јер виде да не успевају. Због тога су очајна. У свакој средини осећају се као у непријатељској земљи. Уображавају да их више нико не воли. Мрзе и школу, јер ни у њој не могу да заузму онај изузетни положај: да друге стављају себи у службу. Доцније, у животу, мрзеће и друштво, кад као његови чланови не буду могли у њему играти ону улогу, која одговара њиховој болесној сујети...