Учитељ

Домаћа књижевност 551

туђих мисли, да се оспособе да тачно разликују нијансе у мислима, да у њима разликују доказано од недоказаног и да избегавају преувеличавање.

Систематски течај значи по самом бићу рашчлањеност и поделу. Зато се он за разлику од епизодичног дели на специјалне наставне предмете.

У критици Хербарт-Цилерових формалних ступњева он је потпуно научан: он их разложно одбацује.

После расправљања о основним ступњевима долази глава „Ступањ научног течаја или теорија универзитета“, где врло интересантно расправља о задатку, методи и условима за напредак универзитета и науке. Ту такође кратко и јасно излаже све главне мене кроз које је прошао универзитет од свог постанка. Предлаже нову поделу на факултете, које дели на две главне групе: теориске и практичне факултете, У прве убраја: природно-математички, и историско-филолошки и филозовски, а у другу групу; технички, политички, педагошки, правнички и богословски.

У одељку „Проблем националног образовања“ расправља да национализам не искључује човечанство. Човечанство и нација не само да се не искључују, већ се узајамно проткивају. Нација је управљена на решавање општечовечанских културних задатака.

Свестрано после овога одељка расправља о „Проблему физичког образовања. Теорија образовања и психофизиолошка техника“. Овде он налази да код Фребела и г-ђе Монтесори физичко образовање нема толико за крајњи задатак развиће тела, колико постигнуће извесних уметничких, моралних и научних задатака. Хесен налази да физичко образовање није у суштини ништа друго, до комбинација моралног, уметничког и научног образовања. Физичко образовање као физиолошки циљ здравља и снаге организма предмет је не толико образовања, колико хигијене у ширем смислу речи. Зато теорија физичког васпитања не само да није одељак педагогике, већ напротив обележава њене границе.

У овом одељку јаким доказима критикује некадању експерименталну педагогику Мојмана и Лаја и своди је на мален одељак психотехнике и као таква ближа је хигијени по педагогици, јер је она расправљала о условима најлакшим и најуспешнијим да се постигне успех, о умору итд.

На крају врло занимљиво закључује Хесен о образовању које не може да постави циљ „да млађа генерација репродуцира стару генерацију“. Није задатак генерације која даје образовање, да ствара онакву генерацију каква је она сама, већ да ствара од нове генерације нову генерацију, а не сама себе да репродуцира. Нова генерација не копира и не репродуцира, „већ као да негира ранију генерацију“. Он вели: „Ми смо готови да признамо, да је наш задатак као генерације, која даје образовање, да образујемо оне који ће временом одбацити наша морална уверења, наше правне