Учитељ

Шта је филозофија 669

Постоји међутим и трећи метод у филозофији, то је интуиција. Под интуицијом пре свега ваља разумети ону унутрашњу светлост која обасјава људски дух у оним ретким тренуцима када човек долази до непосредног сазнања Божанства као таквог, и кад се слива с њим у једно. Овај начин налазимо код Плотина, и других филозофа склоним мистичном поимању света. »Ма угћшпас сидогедпозн роде зе, Када |иђау К уоги Џероге 10ико хапезе, да ти пезјбапе зуцези, (е и екзгаг1 розјаје једпо 5 Вогот, Воги зпСап 1 зат Вог«.7“)

Осим тога интуиција значи непосредно сазнање објекта као таквог, — сазнање без претходне анализе и других логичких операција. Отуда, за разлику од дискурзивних мислилаца, интуитивисте „унапред стварају своју концепцију, па тек накнадно теже да је логичким мишљењем... оправдају .27) То значење има израз интуиција код савременог француског филозофа Бергсона, и код угледног руског мислиоца Николаја Лоског.)

Кад је реч о принципима од којих филозофија као наука има да пође, морамо рећи да се поједини филозофи и у томе разилазе. По једнима, филозофија мора да пође од извесних принципа; у противном, она не би могла отпочети свој рад. По другима опет, она мора бити слободна од макаквих принципа, одн. познатих истина.

Сократ би био леп пример оних који су за „начело апсолутне слободе филозофског духа“. Сократ је, у свом расправљању с људима, полазио од апсолутне сумње. Људи су, вероваше он, по природи својој догматични. Зато, ака желимо доћи до истине, ми се морамо ослободити нашег уображеног свезнања, и приступати стварима као да ништа о њима не знамо. Отуда и полазни став Сократове филозофије гласи: Ја знам само једно поуздано, а то је да ништа не знам. С правом се дакле сматра да је филозофија отпочела оног момента кад се човек научио да сумња у своје властите догме и лична уверења.

На прагу новог доба, Декарт такође полази од апсолутног скептицизма. Пе отпттђиз диђнапаит езћ, полазни је став његове филозофије. Он подједнако сумња у чулно као и рационално сазнање свога времена. Да је 2х2—4, то се, вели Декарт, сматра апсолутном истином. Али, ко ми јамчи да је то баш тако. Не постоји ли можда неки зао дух који чини да ја2 Х 2 изједначим са 4, док је у ствари тај производ можда сасвим друкчији» Али, било како му драго, резонује даље Декарт, из те моје сумње произлази једна несумњива, апсолутна истина, — а та је

22) А. Вагаја: Роујјеф озоћје, 5уезка П, 0 Робач, стр. 84. (М. Н., Ластеђ, 1909). 25) Др. Н. М. Поповић: Предговор Бергсоновом спису О души и телу, стр. 7, (С. Б. Цвијановић, 1920).

24) () интуитивизму Лоског види његово дело: Логика (превод М. Мајсторовића) стр. 24—29 и даље. (Београд, 1927).