Учитељ

676 Будимир Стојановић

Деца су уметници. Ати то не значи да су сви богомдани певачи, талентовани глумци и прави књижевници у упоређењу са старијима. Од свега тога, они су истински интерпретатори једног потпуног живота у свима облицима у којима се он манифестује. А тај живот није више само низ исцепканих и мртвих слика, већ преживљених и нужношћу датих свакојаких збивања. То је сада драмски израз, јер се рађа из осећања, које у исто време прати низ инспирисаних покрета. И деца дакле, вођена једним чистим уметничким нагоном, постају одлични тумачи не само својих душевних стања већ и прилика и појава около себе, и помоћу изражајних средстава откривају најинтимније кутове дечје психологије. Тај драмски акт у претшколско доба игра врло важну улогу за дечји развитак да се после у школи доста промени и, једним делом, канализира и изгуби.

Примаран став за драматизацију извесних сцена и догађаја дубоко је везан за дечји душевни живот. Тако, на пример, у нагону за кретање дете са нарочитим задовољством подражава карактгристичан ход старијих. Тај нагон подражавања није гола имитација великима и одраслима, већ потреба латентне стваралачке снаге. Позната је Змајева песма „Мали Јова“, у којој је сликовито, ма да са неоправданим потсмехом, приказана дечја жеља да обуку одела старијих, да ставе наочаре и прилепе бркове.

Али пун изражај драмске акције код деце јесте у разноврсним играма. То није узалудно губљење времена, већ истиниска неопходност везана за физички и духовни живот детета. Уосталом, познато је да се у периоду играња формира и изграђује читав ду: шевни живот, за који се доцније надодаје реални свет.

Примећено је да се деца могу забављати без ичијег присуства. Нарочито мања деца путем уосећавања трансформишу ствари у жива бића, која умеју да говоре, мисле и осећају. На тај начин, месец гледа, лутка спава, а столицу боли кад падне. Клапаред, на једном месту, врло добро уочава да „дете улива душу у комад дрвета, персонифицира слова азбуке, само себе именује за најразличитија лица и толико претвара стварност да потпуно живи у замишљеном свету.“ Такво анимистичко стање код деце очито је изражено стваралачком фантазијом најранијег стадијума, која ће све до краја детињства имати главну улогу у духовном развијању малишана. МИ баш та најранија, имагинативна фантазија има велику моћ фасцинације једног младог бића, кога аутосугестијом тера да штап са канапом претвори у коња, комаде дрвета у воз, а пресавијену хартију у лађу. Оваква моћ довољна је, дакле, да децу покрене на заузимање извесног става према оваквим предметима. Тај став мора бити активан и прогресиван, јер цео душевни живот малишана долази у контакт са умишљеним животом ствари и појава које га окружавају.

Даљи развој долази са узрастом деце и видно се манифестује у такозваним заједничким играма. Ту деца бирају улоге према својим способностима и наклоностима. У таквим играма може се до-

ЗИД аз Е