Учитељ

678 Будимир Стојановић

деца особито волела. Верујем, да је од њих нико није мртву видес, јер им је био забрањен улазак док је на одру лежала. Међутим, свакако је неко испричао све појединости овога догађаја коме детету, јер се одигравао далеко од људских очију. У дну врта, између густог шибља и корова, чули су се многобројни дечји гласови. Неопажено сам пришао и видео интересантну слику: на раза" стртој поњавици лежала је девојчица. Очи су јој биле затворене, руке скрштене, а свуда поред ње много цвећа. Крај тако „мртве“ стајали су дечаци и девојчице. И док су мушкарци погнутих глава ћутали, женска деца су се утркивала у нарицању. То је трајало прилично дуго, док нисам опазио да неке девојчице истински плачу. Најзад, плакали су сви: мушкарци тихо „као људи“, а женске на сав глас. Можда бих и оставио ову чудну игру да се несметано заврши, али случајни наилазак једног човека покварио је све. Деца су, тарући сузе, ужурбано почела да напуштају место, док су две девојчице узеле за руке ону „умрлу“ и са пуно нежности брзо је повеле.

Сасвим би се погрешно мислило да једино у играма драмско изражавање добија свој еминентан значај. Напротив, познато је да се свакодневни живот једнога малишана не своди само на игру, већ је додељен и другим занимањима. Има деце, обично на селу, која још одрана почињу да раде лакше послове. Тај рад своди се обично на чување стоке и живине, и, одмах да рекнемо, скопчан је са приличним тешкоћама. Тако исто, има много деце у варошима, чији родитељи, запошљени у фабрикама и другим предузећима, остављају целокупан домаћи рад на њих саме. Паола Ламброзо наводи врло интересантан пример из живота такве деце. „Једног другог дана, пише она, отишли смо да видимо зашто једно дете од подужег времена не долази у школу, па смо га нашли свег црвеног од богињица, заједно са његова два мала братића, и о свима њима брињаше се њихова сестрица од девет година. Отац им беше у затвору, а мајка на раду у некој фабрици од јутра до мрака, и не могаше да дође кући изузев једанпут дневно да подоји своје дете од четири месеца. М тако дете беше остављено по цео дан својој сестрици од девет година, која му мењаше пелене, храњаше га, и тако даље. Ова девојчица не знађаше ни да чита ни да пише, јер је походила школу свега шест месеци. Пре три године била је почела да је походи, па је морала да је прекине и да остане као »„дојиља“ својој сестрици, а кад јој сестрица порасте, онда ће можда добити другу сестрицу, којој такође мора да буде „дојиља“. „Кад порастем, ја нећу да се удајем и имам децу, јер, ето, око њих има много да се ради!“ — рече нам она. А затим поче да нам се жали како никако не сме да сиђе у двориште, јер би јој се појавила велика жеља за игром, а она, међутим, има код куће много да ради!“%)

Ова карактеристична слика јасно илуструје живот извесне деце, који претставља сву тежину најсвирепије реалности. Та деца,

+) Паола Ламброво: Психологија сироте деце — Просветни гласник, 1922 г., свеска 7 и 8, стр. 484—485.