Учитељ

700 Др. Сергије Хесен

уџбеник значи свршити течај неког разреда“. „Ми смо мишљења, писала је Крупенина, Шуљгинова сарадница, „да је настало време да се општеобразовно градиво потчини производном и друштвеном раду, да се не полази од програма образовног рада, како је то до сада било, већ од друштвено-корисног и производног рада, да се ставе навике за писање, рачун и писменост у службу посла, чијим су испуњењем деца заузета“. Шуљгин је пошао у овом одрицању „навика“ још и даље. „С неписменошћу се треба борити“, писао је он: „али са сваком. У првом реду са политичком неписменошћу. Али треба ли дотући непогрешивост у писању2 Ја мислим не“.

Ова последња узбуна комунистичког идеала образовања била је особито јасна. Све карактеристичне црте школске политике совјетске власти епохе почетка непа (1922—25) појављују се сада, у епоси пјатиљетке, поново и то у појачаном, јасно удвојеном облику. Пре свега у области школског уређења совјетска школа ступа у поље потпуног беспримерног статистичког развића. Овога пута наркомпрос (комесар просвете) већ се не задовољава прокламовањем опште приступачности за школу, већ објављује т. зв. „култпоход“ (културни поход), чему истиче циљ да одлучно престигне све цифре првобитне пјатиљетке. „Контролне цифре, за 1929—30 г. биле су прегледане и готово удвојене, и било је одлучено, да се у трећој „одлучној години пјатиљетке“ (1931) општа настава све за школу дорасле деце мора потпуно спровести. Према новим контролним циљрама за 1931—32 г. морало је бити примљено више 600.000 деце (место 100 хиљада у 1927—28 г.),а морало је бити „ликвидирано“ 25 милиона неписмених (место 3 милиона, према првобитној пјатиљетки) и у исто време преко 700 хиљада морало је бити примљено у школе за фабрично-заводске ученике (10 пута више од пријема у 1928—29 г.) итд. Наркомпрос је објавио: „Главни штаб култреволуције“ и све локалне школске власти позвани су да учествују У „социјалистичкој утакмици“, која је добила карактеристичан назив „култ-естафет“, а које су биле организоване готово у свима областима совјетског савеза.

Са резултатима овога беспримерног култпохода ми ћемо се доцније упознати. Сада пак да се задржимо на другим странама школске политике епохе пјатиљетке. Полазна тачка новог курса школске политике је признање да није успело „класно одабирање“. М поред свих истакнутих препона „непролетерски“ и „полупролетерски“ слојеви продужили су продирање у средњу и вишу школу где их је било у 1927 г. 77% ученика у техникумима, 77% ученика у вузовима, а у школи 2-ог ступња чак 84% од свију ученика и за последње године непа тај процент је испољавао тенденцију за повећавањем. „Радничко језгро“ у свима типовима школа стално је падало, у колико се ближио крај течаја, павши до 8 процента на оне који су свршавали више наставне заводе. „Пролетаријат“ се јавно испољио као неспособан или као онај који не жели да искористи дату му привилегију, „да ломи гранит науке“. Када је у 1929—930 г.