Учитељ

156 Милица Цветковић

дата воља за послушност. Љубав, дакле, претходи послушности и даје овој етичку важност. У детету су већ самим тим пробуђене позитивне силе, које теже да се подреде заповестима спољне цензуре. Љубав је основни доживљај, који отвара детету захтев послушности одмах с пуном озбиљношћу моралног захтева. У томе се ова и разликује од нагонских доживљаја. Са љубављу се у детету изазива тежња, која није више нагонска жудња већ једна пријатна тежња управљена на нешто више него ли на уживање. Љубав би, дакле, била први мотив, који управо покреће морално поступање детета излажући га истовремено утицају васпитача.

И за Песталоција постоји, дакле, дуалност духовног живота, дуалност васпитања. Овај не лежи у самом детету, он је пре свега искуство једне противречности између сопственог нагонског управљања и реакције спољњег света. Са доживљајем љубави почиње у детињој унутрашњости борба при начелном одлучивању: следовању нагонима или привременој љубави, док се са даљим развојем више обзира љубави не наметну детету од себе прави непосредни захтеви.

Код малог детета ови обзири су засновани пре свега на ње говој љубави према матери. Питање је, како постаје ова љубав у детету, како се може уопште постићи овај први духовни ступањ код детета, који се показује тако далеко од духовног живота Речено је, да Песталоци полази од живота, да се моралност детиња развија из искуства, која му прибавља живот. Искуства се морају тражити, да се може пробудити клица узвишенијега. Почетак је и код Песталоција дете са својим потребама како при рођењу ступа у свет.

Педагошки задатак је овде исти као и код Русоа: јак нагонски живот детињи задовољити природно и разумно. Али за Песталоција није то само негативно већ и позитивно стварање стања угодности и спокојства задовољавањем нагона. Да се ово стање створи, мати се стара из своје природне љубави и ствара детету као прво животно искуство доживљај о њеној брижљивој љубави. Непрекидна и усрдна брига материна за једно угодно стање детиње, уз то и непоколебљив однос између матере и детета, који сме бити само однос пријатељства и љубави, изазивају постепено безусловно поверење детиње у ову брижљиву љубав. То има за последицу први зачетак послушности, прву наклоност ка самоодрицању, која је и прво морално дело детиње. Дете је већ тада способно за активну послушност. Пошто оно осећа љубав према матери, пазиће сада шта је радује, а шта жалости, па ће према томе да регулише и своје жеље и своје поступке. Повреда заповести, која значи и повреду љубави, побуђује свест, која се не усађује споља, чисто асоцијативно заповешћу и забраном, већ са осећањем љубави самостално избија у души детињој.

Педагошки задатак се на овом ступњу испуњава још сасвим инстинктивно, из чисте љубави материне. Њена нежност и љубав