Учитељ

Песталоцијево схватање моралног васпитања детета 737

значи јачање осећања љубави у детету према њој. Ова љубав се сада преноси на околину, на браћу, сестре, рођаке, који окружују дете. Све је то проширивање првобитне љубави; оно воли све што мати воли, па не само људе, оно воли псетанце своје мајке, воли цвеће њено и др. Свет, који дете прима, јесте морално уређен свет преко мајке. То је, дакле, као у хришћанству, ауторитет васпитача, који детету даје моралне заповести, само основ овога односа није примаран, није моћ од Бога дата, већ је то жива љубав у самом детету. Свет је детињи на овом ступњу кућа, у којој је оно нашло своје место и у којој се зато сигурно креће и угодно осећа. Оно се нигде боље не осећа него у својој соби, њега забављају сасвим играчке у његовој соби. Усуђује се само да лагано и опрезно изиђе у оближње двориште, али чим опази какву страну личност, оно се повлачи опет мирно у своју собу мајци.

Као год што дете указује своју љубав мајци и околини, оно хоће и другима своју љубав да покаже и од самог себе нагнано, да испуњава дужности, које му намеће љубав. Ова тежња се простире и на предмете и животиње у кући. Оно гледа свима да угоди, даје мачки од свога меса, од свога млека. Надзор материн помаже онде, где сопствена воља недостаје. Дете прима то, јер њој верује и њу воли.

Ова интимна црта љубави је темељ, на коме се постепено усађује морално навикавање, које није уздигнуто у свет само механичким путем, већ шта више љубављу. Овде се сасвим јасно истиче идеја Песталоцијеве подагошке теорије, наиме, да васпитање детета није никако само припремање, утицање, већ у правом смислу позитивно развијање, образовање карактера. Самосавлађивање, рад, послушност и с овим читав обим моралног мишљења, осећања и поступања постају склоност и тако се дете у своме животу природно и постепено, у складу са свим оним, што одговара његовој оплемењеној природи, уздиже до моралности. Док је дете немоћно, мати у својој љубави гледа, стара се, да снаге свога детета пробуди, развије. Уколико већма расту снаге детиње, постаје оно самосталније и не потребује више мајке. Оно иде слободно у сусрет животу. Поред домаћег света детету се сад отвара нов свет, свет суседства, улице. Тиме оно достиже други ступањ, који поставља специјалне задатке и у исто време крије у себи специјалне опасности, које оно мора брижљиво схватити и јасно упознати. Мати му сад није више све, она му сама није више његов свет; оно упознаје свет ван ње.

То је нов свет, који се детету отвара, у који не досеже утицај матере, који она није формирала. У овоме свету оно има нове доживљаје, у којима непосредно не учествује мати. Отварање овог новог света је, како Песталоци сматра, један одлучан корак унапред, који развитак од себе тражи и који васпитање не сме да омете. Ипак озбиљност ситуације, у коју овај нов корак уводи дете, захтева пуну педагошку пажњу. На овом ступњу детињег развитка

Учитељ 41