Учитељ

722 Др. Никола М. Поповић

теорије и њене праксе дао своје мишљење. Отуда Фројд на једноме другоме месту не одриче себи онако одлучно, као у мало пре наведеним речима, сваку заслугу за педагошку науку, те вели: „Мој лични удео у овој примени психоанализе био је врло мали“). И још нешто, у своме последњем делу од ове године Фројд је заузео свој став према оним својим следбеницима који су у педагогији пошли разним путевима. Тако на пример примени психоанализе у педагошкој теорији посветио се поред осталих Сигфрид Бернфелд, а примени психоанализе у педагошкој пракси посветиле су се искључиво даме од којих су најважније берлинска психоаналитичарка Меланија Клајн и бечка психоаналитичарка Ана Фројд, кћи самога оца психоанализе Сигмунда Фројда. С. Бернфелд је у једноме своме делу подвргао критици Хербарта који, као што је познато, заснива систем педагошке науке на психологији и етици. У тој својој критици Бернфелд одбацује целу психологију пре. психоанализе, као и сву садању психологију изван ње као „необуздану спекулацију“, па, одбацујући тако исто и етику, тврди да се педагогија мора заснивати на психоанализи и на социологији у форми коју је добила од Карла Маркса'). Као што се из досад реченога види већ ово Бернфелдово одбацивање психологије „пре психоанализе и ван ње“ не одговара схватању самога Фројда); шта више у своме последњем поменутоме делу он указује. на то, како је експериментална психологија потврдила нека од. његових учења до којих је он дошао путем психоаналитичке методе. Али Фројд се осим тога у последњем предавању тога свога дела изрично осврће против марксизма и вели да је он само делимична истина, те да је као филозофска доктрина о историји. недовољан, јер превиђа улогу аксиолошке свести човека у његовоме историскоме животу, или како Фројд вели улогу нашега. „Над—Ја“. „Вероватно је да тако звана материјалистичка схватања. историје греше у томе, што потцењују овај фактор“, вели Фројд. ту“). У вези с тим он оштро критикује бољшевизам у Русији као покушај остварења марксизма, те вели: „У својој реализацији у рускоме бољшевизму теориски марксизам је задобио енергију, затвореност и искључивост једнога гледишта на свет (етег МеНапзећаципо), али истовремено и једну ужасну сличност управо са оним противу чега се он бори. Будући првобитно и сам,један део науке, подигнут у своме спровођењу на науци и техници, ипак је он издао једну забрану мишљења која је са своје стране тако неумољива, као што је своједобно била религиска забрана слободе мишљења. Критичко проучавање марксистичке теорије забрањено

5) Ва. ХР, ст. 267.

7) јетпед Вегтеја, 5:зурћоз, оде: Фе Огепгеп дег Егдећипр, 1928, ст. 66—67.. 8) Види овде примедбу 2.

) 5. Егеца, Меце Еојрге дег Мопезипгеп.., ст. 94—95.