Учитељ

Психоанализа деце и њихово васпитање 729

је, сумња у њену тачност кажњава се исто тако као што је некада католичка црква кажњавала јерес. Марксова дела као извор откровења заузела су место Библије и Корана, иако се у њима налазе исто тако противречности и нејасности као и у овим старијим светим књигама“ !'),

Као што видимо, овде је Фројд јасно заузео став противу претераности овога свога следбеника. Исто тако је он у овоме своме делу прећутно подвукао свој став према теоријама које су изобразиле М. Клајн и А. Фројд ради примене психоанализе у педагошкој пракси. Обе ове психоаналитичарке стоје на гледишту да се због великих психолошких разлика између деце и одраслих особа не могу деца психоанализирати на исти начин као и одрасли, већ да се у циљу психоанализирања деце мора да изобразе нарочита техничка правила, нарочита психоаналитичка техника. У томе се слаже Ана Фројд!) са Меланијом Клајн.!") Али обе психоаналитичарке разилазе се потпуно у питању односа васпитног утицаја према психоаналитичком утицију за време дечјег психоанализирања. Меланаја Клајн тврди да се психсаналитичар који анализира једно болесно дете мора за све време свога рада строго да уздржи од сваког васпитног утицаја, као што то мора чинити за време анализирања једне одрасле особе.5) Међутим Ана Фројд, остајући верна мишљену свога оца по овоме питању вели: „Аналитичар деце удружује у својој особи два тешка задатка који се заправо узајамно искључују: он наиме мора да анализира и да васпитава, тј. он мора истовремено и да дозвољава и да забрањује, да разлучује и понова да уједињује.“ '"“) Као што рекох ово схватање је још раније изразио С. Фројд у једноме спису из 1926 где је рекао „да аналитички утицај у интересу самога детета мора на сваки начин да буде прожет васпитним мерама.“:-) Фројд је у последњој својој књизи остао при своме мишљењу, дакле стао у овоме питању на страну своје кћери Ане Фројд.6) Иако Фројд на овоме месту понавља да за примену психоанализе у педагогији

109) 5. Егеца, н. н. м. ст. 251. Овим својим указивањем на Над-Ја као на фактор историског живота човека Фројд се веома приближује аксиолошком схватању историје, које сам ја бранио у својој расправи „Шта је човек и у чему је вредност његова живота»“, штампаној у „Вољи“, књ. |., бр. 4. за год. 1928. Оно што Фројд означује као „Над-Ја“, ја сам ту означио као „Ум“, под којим ја разумем свест о вредностима као што и Фројд то исто подразумева под својим „Над-Ја“. Још нешто: Фројд приписује своме појму „Ја“ улогу „испитивања реалитета“ коју ја приписујем на наведеноме месту разуму као моћи мишљења. (Види н. н. м. ст. 275 и даље). Ова коинциденција мисли побудила ме те сам дуго времена посветио студији не само Фројда, већ и Адлера и Јунга.

1) Аппа Егеца, Еп ћгипо 1п Фе Тесћик дег К!пдегапа!узе, 1929, стр. 90.

12) Мејате Кет, Гле Рзусћоапајузе дез К!пдез, 1932, стр. 21 и 26.

5) М. Шеђ, н. н. м. стр. 24—25.

4) Аппа Егеца, Еп ћгипо., стр. 82.

5) 5. Бгеца, је Егаге дег Гајепапајузе, Ва. ХГ, стр. 342—343.

16) 5. Егепд, Мече Ројре.., стр. 203 и даље.