Учитељ

Техника учења с обзиром на памћење и заборав 747

од значаја и новине ствари које се пред децу износе. Памћење је још зависно и од понављања. Пошто је памћење унеколико и навика потребно је да ојача честим понављањем градива које треба да се запамти и да се претставе правилно сложе у асоционе кругове. Једна једина претстава није довољна да се сигурно запамти неки предмет, зато и јесте механичко памћење резултат дугог обнављања претстава. Еластичност памћења зависна је и од физиолошких услова: живост организма и здравље знатно попуњују његово развијање. Старци не памте, не само због нагомиланости претстава и идеја него и због изнурености мозга који нема животне еластичности.

Познато је да много боље памтимо иза ма каквог одмора, кад су нам душа и тело освежени. Не будемо ли пазили на неке од наведених услова, једна маса претстава прећи ће одмах у заборав у који спадају све наше претставе чим не мислимо на њих, или ће прећи у коначни заборав које се претставе неће више појавити у свести или зато што нема повољне прилике за обнову или што су силе памћења способне да задрже само оно што је у вези са нашом свешћу.

Пошто сам навео услове за добро памћење, питамо се како да наставник развије своју методу па да онај материјал у што потпунијем опсегу улије у детињу душу и да развије памћење. Апсолутну методу немогуће је створити, зато учитељ мора да сам ствара методу према свом нахођењу. Савестан учитељ неће улотребљавати акроматичан облик и догматичан начин нити примењивати напаметно учење онде где не треба јер: „знати напамет не значи знати“ — Монтењ — зато се и одбацује систем старог напаметног учења. Место њега долази усмена обука у генетичном начину и еротематичном саопштавању. Место старе апстракције дошла је конкретна форма. При оваквом раду ученик је активан, пажња и интерес јако су заступљени и памћење је осигурано. Рад мора да буде код деце радост а настава мора имати разноврсност у употреби очигледних средстава. Једнолично причање и иста вежбања убијају интерес и стварају досаду код деце. Кад је настава разноврсна ученици боље размишљају и правилније суде. Што више и разноврснијих очигледних средстава тим боље. Ту бивају свакако јаснија опажања и сазнања као елементи памћења. Децу тада јаче занима предмет, перцепција претстава знатно је интензивнија и боље се сређују у кругове асоцијација, да и репродукција буде што вернија и потпунија.

Код предмета дете добија перцепције и вида и слуха, а код говора само слуха, па онда је разумљиво, да ће перцепције предмета бити сигурније у памћењу, јер су опажања увек јача од претстава. Настава мора дакле бити безусловно очигледна где се уопште то може, „прво сазнање постаје у души детета помоћу ствари а не помоћу речи“, вели Џон Лок. „Ствари, ствари“, уз викује Русо. Нашим брбљавим васпитањем стварамо само брбљив-