Учитељ

Совјетска школа крајем пјатиљетке 771

По тврђењу совјетске штампе, септембарски декрет партије претставља „победу генералне линије партије у педагогици“, њиме је „исправљена“ генерална линија партије: после краха „десничарске“ опозиције у 1929 г. она се сада окомила против „левичарског“ правца, који, у суштини, није био ништа друго до „скривени троцкизам“ у педагогици. „Буржоаске теорије у педагогици, на чијем је челу био проф. Калашников, а тако исто опортунистичке теорије Пинкевића и других тако исто су изобличене, као што су изобличене троцкистичке теорије Ваганјана и „левичарске“ теорије умирања школе Шуљгина, Крупенина и других.“ Тако је писао званични орган Наркомпроса Р С Ф С Р одмах после обнародовања поменутог декрета. Обрачун са „левичарима“ био је необично суров. Институт марксистичко-лењинистичке педагогике, на чијем је челу стајао В. Шуљгин, подвргнут је реформисању, метод пројеката је забрањен, програми од 1929-30 г. суспендовани, а уџбеници, који су штампани од стране Госиздата (у државном издању) по овим програмима у милионима примерака, одбачени. Целокупној педагошкој штампи издато је наређење, да подвргне најоштријој критици, како метод пројекта и теорију умирања школе, тако и теорију школе као цеха производње. Они исти часописи, који су још у својој септембарској свесци говорили о методу пројеката као највишем схватању марксистичко-лењинистичке педагогике, почели су да се пуне чланцима, који су били управљени против тог метода као и против уџбеника и књига њему посвећених, на највећу забуну њихових писаца, од којих је већина пожурила да се јавно одрече својих јучерашњих заблуда и да изјави своје слагање са генералном линијом партије. Тај талас кајања, који је заљуљао, по команди центра, свом педагошком штампом, никога није поштедео. Чак и сам Државни научни савет свечано је признао у нарочитој седници своје заблуде и одрекао се тек издатих „Методичких писама“, која су препоручивала метод пројекта, па се латио посла да изради нове наставне планове и програме у духу партиских директива. Са рушењем десничара и левичара сишли су са позорнице сви истакнути радници на совјетској педагогици: Калашников, Пинкевић, Шуљгин, тако исто као и Блонски, Шацки и Пистрак. Рјапо и Луначарски још раније су „ликвидирали“. М. Покровски лежао је тешко болестан. Московски наркомпрос допао је у руке сасвим нових људи — А. Бубнова и обе његове присталице — В. Панфилова и М. Епштајна. Од старих посленика једино је остала поштеђена М. Крупскаја: Лењиновој удови опростили су и то, што је прва она покренула метод пројеката и пре три месеца штампала у своме часопису једну од најпресуднијих расправа „левичара“ Шуљгина. Сама Крупскаја брзо се помирила са исправљањем генералне линије и чак је потражила да то оправда цитатом из Лењина: „Комунистом можеш само онда постати, када своје памћење обогатиш знањем свих оних богатстава, која је човечанство изградило“. То значи, ту-