Учитељ

712 Др. Сергије Хесен

мачи сада Крупскаја Лењинове речи, да комунист мора да зна матерњи језик, математику, физику, географију, чак и историју. Осим комунистичке идеологије, он тако исто мора да зна и „теорију“, тј. општеобразовне предмете. Јер Лењин је казао, да је „теорија једно од најснажнијих оруђа пролетаријата у класној борби“. „Учење, уџбеник, строго утврђен распоред“, „регуларна оцена учениковог рада“ и ауторитет учитељев, претстављају сада нужна својства совјетске школе. Томе противречи метод пројеката: „он цепа школски распоред, он цепа програм и смета да ученици у школи добију систематска знања по одређеном програму и одређеном распореду. Метод пројеката даје само одломке знања. Он руши школу. По мишљењу Бубнова, метод пројеката није совјетски, већ американски и има за циљ да васпита индивидуалистичког човека. Теорија умирања школе, која је везана са овим циљем, прелази у „толстојизам“, чији је буржоаски карактер само прикривен видним анархизмом. |

У 1931-32 г. руководиоци совјетске школе још су покушавали да прикрију рестаурациони карактер новог правца своје школске политике. „Десничари покушавају реванш“, писао је М. Епштајн, „тумачећи одлуку централног комитета на тај начин, да треба толико изучавати науке, толико физику, толико хемију и математику итд., тј. они покушавају да нашу школу врате назад вербалној, схоластичној школи. Таквим покушајима ваља дати одлучан отпор.“ Сви су знали, да се треба „борити на два фронта“, али нико није знао шта позитивно да ради, чему и како да учи. Не само наставник у учионици, но чак и месне школске власти биле су доведене у забуну наређењима партије. Тако на пример Западносибирски одељак за народно образовање објаснио је наређење централног комесара на тај начин, да ће Москва телеграфски повући исто, јер оно „дезоријентише наставнике“. Већина месних власти оставила је наставнике самим себи, све док се од надлежних не добију наставни планови, програми, уџбеници и упутства о методима, који ће тачно бити у складу са генералном линијом партије и којима се не може пребацити ни левичарство ни десничарство. Уз материјалну беду свих врста, о чему је било говора раније, на тај начин, придружила се у „последњој, завршној години пјатиљетке“, тако исто и оштра идеолошка глад.

Овде не можемо да улазимо у разматрање свих грчевитих покушаја, чему су у току 1931-32 год. прибегавале централне школске власти, да би задовољиле захтеве новог курса совјетске педагогике. Читава година дана прошла је у знаку кампање „за квалитет наставе“, па су наставни планови и распореди мењани двапут само за једну годину. Тек крајем прошле године објављени су дефинитивни наставни планови и нови програми. ИМ у једним и другима више нема трага од ранијих педагошких новина. Они више и не помишљају на активне наставне методе, на концентрацију наставног градива, нити на друге лозинке новога васпитања.

ас.