Учитељ

Филозофско-педагошки значај психоанализе 13

Како ствар стоји са оним другим доживљајима из раног детињства: са прасценом, претњом кастрирањем, завођењем и онанијомг Пошто нам време недостаје, не можемо се на овим стварима задржавати појединачно. Стога ћу Вам рећи само ово: прве три ствари, наиме прасцену, претњу кастрирањем и завођење треба по сваку цену избећи. А пошто је инфантилна онамија неизбежна, то се према њој несме и сувише строго иступати, већ мудрим поступањем треба деци отстранити пажњу од тих ствари. То се постиже најбоље правилним, истинитим обавештавањем деце у питањима сексуалнога живота. То значи уколико се деца интересују за питања полнога живота треба им на њихова питања давати истините одговоре. Ово начело заснива се на овој истини коју је утврдила психоанализа и коју сваки васпитач треба да има у виду, наиме: истина умирује полни нагон, а лаж га распиру је,

Госпође и Господо,

Молим Вас да уочите теориски разлог на коме се заснивају ова практична начела која нам поставља психоанализа. Ствар је у овоме: Када једна особа у своме будућем животу буде стављена у немогућност да задовољи свој либидо, своју сексуалну глад, онда могу настати две ствари: регресија либида или његова сублимација,. Регресија значи враћање сексуалне организације на један ранији стадијум из детињства, у коме случају дотична особа или постаје перверзном или ће оболети. Обољење наступа ако се јави сукоб између моралних схватања дотичне особе и новог перверзног начина сексуалног задовољавања. Ако тај сукоб не настане, онда дотична особа не обољева, већ постаје перверзном. Сублимирање сексуалног нагона састоји се у напуштању природних циљева тога нагона и његово везивање са вишим социјалним циљевима. Овај психоаналитички појам, појам сублимације јесте најважнији поклон који је психоанализа подарила педагогији. Стога педагог О. Фистер вели с правом: »Зиб тјетопе ћегуотштшеп 15 Фе ћЋебсе Ашоађе дез Еглећега.« Отуда ми дозволите да Вам наведем дефиницију сублимације коју нам даје сам Фројд. Она гласи: „Процес сублимирања састоји се у томе што сексуални нагон делимично напушта задовољство плођења које чини његов природни циљ, па усваја неки други циљ који са напуштеним циљем стоји у тенетичкој вези, али се сам не може више звати сексуалним већ социјалним.“

Хоће ли сада једна особа у случају ускраћења могућности да може да задовољи свој либидо регредирати, па у томе случају оболети или ће постати перверзном, или ће пак успети да свој нагонски живот сублимира, то зависи великим делом од оних доживљаја које сам мало пре споменуо. Прасцена,