Учитељ

14 Д-р Никола М. Поповић

претња кастрацијом, завођење и онанија олакшавају регресију, а то значи условљавају обољење или первезију. Да онемогућимо регресију и олакшамо сублимацију нашим васпитаницима најважније срество за то јесте игра. Игра добија у светлости психоанализе значај првокласнога васпитнога срества.

Сва ова питања стоје у вези са психоанализом као научном методом о којој сам говорио у својим ранијим предавањима. А овде нас интересује само психоаналитичка теорија и њен педагошки значај, о чему сам Вам казао све што саму току једног предавања могао рећи. Стога ми дозволите да на крају кажем још ово: Психоанализа је нова наука. Као таква она је поставила нека учења која су у прво време изгледала сувише чудна и чак апсурдна. Услед тога је она у науци била врло неповољно примљена. Али се у току последње деценије стање ствари изменило. Некадањи њени најљући противници данас су или њени приврженици или њени пријатељи. Ја ћу да споменем само Вама познате научаре, као што су Виљем Штерн, Клапаред, Стенли Хол, Ханс Дриш итд.

Психоаналитичка учења која су највише нападана данас су опште призната, као што је случај са учењем о инфантилном сексуалитету. Раније се мислило да само деца дегенерика показују знаке сексуалнога живота. С. Фројд је први утврдио да су то нормалне појаве код све деце. И данас је то опште усвојено. Нађени су и нови докази. Тако је на основу биографских података утврђено да су се Гете и Наполеон првипут заљубили у својој десетој години, а Данте у деветој години. Алфред де Мисе, француски песник, према подацима које је сачувао његов брат Паул де Мисе, заљубио се првипут у четвртој години. Ресник Хебел у својој четвртој години када је почео да посећује забавиште заљубљује се страшћу одрасла младића у своју другарицу која се звала Емила и ту своју љубав описује сам овим речима: Када је видех „обузе ме једно страсно дрхтање, крв ми појури у срце, али ме уједно обузе и осећај стида као да сам учинио неко хуљење. Од овога тренутка Емила ми није избијала из главе; школа које сам се раније плашио постаде сада за мене моје најмилије боравиште, јер сам само у њој могао видети Емилу. Недеље и празници постадоше ми одвратни, пошто је тада нисам могао видети. А када би Емила кадкад и радним даном изостала од школе, ја сам се осећао савршено несрећним.“

Све ове личности несумњиво су нормалне, те је то јасан доказ против ранијег схватања по коме су појаве сексуалитета код деце знак њихове дегенерације. С обзиром на овеи друге овакве чињенице данас се с правом чине педагошкој науци замерке, што је ту страну дечјега живота занемарила. Тако