Учитељ

20 Д-р Драг. Ђ. Петровић

срце није учење већ забављање. За време свог школовања на универзитету ја сам својим очима посматрао како младићи студирају науке. Напуните младом човеку џепове новцима, пошљите га у престоницу да студира, па можете слободно седети код куће и — плакати! Било би интересантно кад би се статистиком докучила истина колики је проценат оних људи, који марљиво раде неки озбиљан посао, не из интереса, већ из чисте љубави према њему. Најзад, допустимо као истиниту и ту претпоставку, да садашња школа својим лошим уређењем и застарелим методима убија ученицима вољу за духовни рад. Како стоји ствар с оним интелектуалцима, који су се — завршивши школовање — курталисали школске стеге и задобили могућност да раде слободно оно што им душа жели» ИМ ту стање није боље. Није мали број оних „академичара“, који осећају равнодушност, да не кажемо одвратност, према свакој озбиљној интелектуалној запослености. Можда би неки од њих заборавили чак и букварску азбуку, да им није свакодневне журналистике, на чије се читање своди сва њихова умна делатност. Бар над њиховим главама не лебди Дамоклов мач да би се могли жалити на професорско малтретирање, па ипак не показују неки особити успех у својој професији. Они су бар у стању да изаберу неко поље рада, које би одговарало њиховим урођеним тежњама, па ипак то поље рада нигде не видимо. Откуда то» Очевидно је, да сам живот формира човечји дух, не онако како би нама годило, већ онако како потребе изискују и како људска природа командује. Због тога ће свако васпитање, ма како се оно аранжирало, увек бити, бар донекле, насилна радња, која каткад долази у сукоб било са законима друштвеног било са законима индивидуалног живота. Са школом, као васпитном институцијом, случај је исти: и она мора вршити известан насилан утицај на своје ученике, да би од њих створила цивилизоване људе. Али не мора сваки учити школу и трпети њен утицај. Ко се ипак подвргне под њено туторство, може мање или више стећи оно, што се обичним језиком зове школско образовање. Коме је школа теретна и несносна, па из ње побегне, још није све изгубио: у најбољем случају може сам, ако има стрпљење и истрајност, изобразити свој дух по своме идеалу, а у најгорем, може дићи руке од сваког образовања. Па и то можда није катастрофално. На овом свету има тако много људи, који се нису могли или нису хтели посвећивати богињи Минерви, па ипак живе срећно у овој „долини плача“. Нека се тиме теше сви „несрећници“ који нису кушали горке плодове науке. Они пак, који ступају у просветни храм да своју главу осветле истином, морају бити спремни да поднесу многе личне неугодности. Нека пред вратима школе напусте илузију о учењу кроз забављање па нека